ИЗВОД ИЗ АВАЛСКИХ СВЕСКИ
Говор на додели Награде Биљана Јовановић
У интервјуу који је с Биљаном Јовановић марта 1983. водила Борка Павићевић, дакле годину дана након извођења њене прве драме Улрике Меинхоф под насловом Стаммхеим, на питање које се односило на проблем односа револуције и сентимента, Биљана одговара: „Нисам ја говорила о том сентименту , о тој емоционалности … то су неке друге ствари … Мене су занимали живи људи муцави, несрећни, промашени, убијени од стране државе, моћног државног апарата, даке, занимао ме је контрапункт држава-појединац, тај појединац може бити и вишеструки убица, убица са апаратом и ту се брише све, иза те линије, они нису више експоненти идеје, држава није више чување реда, већ тамо је сила, а овамо је једно створење.“
Оваквом поставком ствари, Биљана Јовановић је јасно назначила поредак света који ће је занимати као списатељицу, филозофкињу и мировну активисткињу. Наиме, определивши се да мисли и пише насупорт друштвеном поретку и државном репресивном апарату, она се определила и за један начин писања који бих назвао субверзивним или социјално неприхватљивим, који ми је поетички близак. До оваквог одабира књижевног пута долази се спонтано, тако што сваком новом књижевном реченицом залазите све дубље у глуву собу једног затвореног друштва или сте са собом, као део багажа властите литературе, понели неку трауму, коју друштво не жели да види.
Биљана Јовановић је имала ту невољу да у себи сажме обе ове линије: она је у писању кретала од свог најдубљег искуства, дакле од оне неуралгичне тачке у себи која почиње да пулсира у најранијој доби, као када добијете да за писмени задатак напишете нешто о својој мајци, коју заправо нисте стигли да запамтите, или да опишете лепоте своје домовине која је остала да се распада на бојишту иза вас.
Затворене институције, психијатрије и затвори, биле су одувек у фокусу њене литературе. Но оно што се испоставило у случају рецепције њеног дела, показује како су такве институције заправо биле инструменти једног затвореног, опресивног друштва, које се није устручавало да кажњава оне који су били другачији или чудни, оне који су прекорачили границе договорене норме. У таквом друштву ни књижевност, а нарочито наука о књижевности као инструмент академског апарата, није била у стању да се издигне из идеолошке матрице и препозна нове вредности. Зато је дело Биљане Јовановић остало да чека скоро пола века на релевантну рецепцију, о чему нам сведоче актуелне студије, али и ретки искрени текстови критике, какав је својевремено написала теоретичарка књижевности Јасмина Лукић, поводом новог издања романа Пада Авала.
Ми данас живимо у времену које се распада, у којем је државна репресија досегла неслућене размере. Верујем да би Биљана Јовановић, следећи нерв своје литературе, данас била са нама на барикадама, на Славији, са голоруким, муцавим али не и уплашеним људима. Страх је у овим временима реакционаран, рекла би њена Улрике Меинхоф. Стога би овај свет, следећи њене јунакиње, неизоставно требало мењати.
Награду са њеним именом, коју данас примам са изузетном чашћу, видим као део Слободе, коју је Биљана Јовановић извојевала за нас. Бескрајно јој хвала на томе.
Хвала и члановима жирија на указаном поверењу.
Саша Илић
СКД, Француска 7
Београд, 23.09.2026.
Авалске свеске – публикација која је дуги низ година излазила у издању Психијатријске клинике „Авала“. Сама клиника је представљала трауматично место живота и литературе Биљане Јовановић, чија је мајка Олга ухапшена и потом хоспитализована у тој институцији, где је седам дана касније пронађаена обешена о радијатор. „Авала“ је престала да постоји 1999, када је током НАТО бомбардовања трансформисана у прихватни центар за избеглице са Косова.
Славко Лебедински