Сећање: Славко Лебедински (1939–2019)

Милисав Савић РУС НА ДОРЋОЛУ

Милисав Савић
РУС НА ДОРЋОЛУ
Два прилога за  биографију и дело Славка Лебединског

  • Кад почињете да објављујете приче? Како долазите у „Студент“? Како сте доживели демонстрасције?

Захваљујући Ракитићу у Београду упознајем неколико младих писаца, углавном почетника, нестрпљивх да се афирмишу (В. Стевановић, М. Петровић). Дружили смо се углавном по кафанама: „Грмечу“, „Прешреновој клети“, „Змајку“. У то време Видосав пише песме, миљковићевске, и неку врсту кафкијанске, фантастичне прозе. Ја сам написао причу, руком, о Бановић Страхињи и однео сам је Славку Лебединском, уреднику „Видика“. За дивно чудо, он ју је прочитао, али одбио. Некако смо се спријатељили и сатима разговарали о литератури, пре свега руској из „златних двадесетих“ овог века, коју је Славко изврсно познавао. Славко ми је објавио и прву причу, „Бугарску бараку“, коју сам откуцао на машини (купио сам је за хонорар за малу улогу у Кадијевићевом филму „Празник“). Кад већ помињем Славка, треба рећи да му Видосав и М. Јосић Вишњић и многи писци нашег нараштаја много дугују за подршку коју им је пружио у „Видицима“.

Покуда и одбрана лепе литературе, разговарао Владимир Јагличић, Освит, јули/август. 1991.

***

Десило се случајем да сам у Пољској  у току  поподнева, крајем 1999. године, док су поред прозора промицале крупне беле пахуљице, прочитао у једном даху  роман писан  у Бечу. Можда у сличном снежном дану. А књига говори о Дорћолу. Али не повезује писца књиге (а реч је Славку Лебединском и његовом роману Јеврејска перика, 1999) и мене само туђина и даљина из које чезнемо за Дорћолом већ много шта друго. Да није било Славка Лебединског, не би  било ни нове прозе из седамдесетих 20. века, или оне, која је касније, не без злурадости, названа стварносна. И Видосав Стевановић, и Јосић Вишњић и ја стигли смо у Борград са коферима крцатим модернизмом, потпуно се уклапајући у генералну уређивачку линију тадашњих студентских публикација, које су своју политичку стерилност савршено доказивале и поткрепљивале   још стерилнијом литературом. Понеко од нас објавио је по парче такве прозе, у  помодном кафкијанском кључу.

А онда је Видике, тадашњи најутицајнији студентски књижевни лист, преузела нова редакција, у којој је Лебедински уређивао прозу. Одмах ми је одбио неку причу од  конструкције о јадима Бановић Срахиње због неверне љубе, али ме ја зато оберучке прихватио као пријатеља. Можда и зато што смо обојица били главоње, додуше ја са нешто темељнијим ослонцем (раменима). Он ми је показао Дорћол, он  ме увео у свој, сада већ чувени, стан у улици јунака моје одбијене приче, у којем се осећало присуство његове невидљиве мајке или у којем би се као сен појавила за тренутак његова сестра… Он ми је открио бајлонске биртије, и много шта друго, готово сва она места која је чаробно описао у Јеврејској перици.

Десило да је Лебедински своју прву књигу Познаник Исака Беља објавио с извесним закашњењем, па је та изврсна збирка прича, са неколико антологијских остварења, прошла поприлично глуво.  Додуше, то је време кад је нова проза дефинитивно прекрштена у стварносну, и  кад су по њој својски почели да ударају и политичари, и тужиоци, и критичари.

Али има Бога! Ево Лебединског са романом који ће мало кога оставити равнодушним. О Дорћолу су многи писали (од савремених писаца најуспешније Светлана Велмар Јанковић), али о Дорћолу после Другог светског рата, о Дорћолу у којем лутају сени његових некадашњих становника, Јевреја,  с таквом љубављу и топлином нико није писао као Лебедински.  У ствари, он и не пише већ везе, тка и снује своју плетисанку, он опсенује, омађијава и зачарава попут својих    јунака, мађионичара и алхемичара. Никоме се тако српски језик не подаје, попут заљубљене жене, као перу и руци Лебединског. Чини се да је писац у стању да тим језиком начини чуда, да натера да мртва уста проговоре.  У том језику, сваки предмет, свака идеја дише на пуна плућа и пева на сав глас.

Све се у роману врти око једне аматерске, сивобеле фотографије; она је кључ којим се отварају бројна врата тог чаробног прозног лавиринта.  Управо је средишњи део романа (потпуно смело и оригинално композиционо решење) она тачка,  ако хоћете алхемичарска,  у којој се спајају почетак и крај, у којој се расплиће и завршава круг, у којој све подрхтава и смирује се. А читаоцу се просто заврти у глави, као од старог вина, не схватајући како је писац од описа једне фотографије успео да састави такву причу у којој је машта доведена до усијања, до прскања.

Пред ужасом и терором једног времена, пред разјапљеним вилицама страдања, пред свакодневним батинама (главатог а слабачког Рују дорћолски мангупи лешили су као вола у купусу), мали Славик, јунак Јеврејске перике није успео да нађе спас у капи невидимци  или алхемичарском трику нестајања у огледалу. Али је одрасли Славко сам то пронашао у причи, налик оном снегу који промиче поред мог прозора, под којим све, бар за тренутак, постаје невидљиво.

1999.

 

 

 

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic