Ово је време без озбиљних послова.
Дани нестају као да их лиже пламен
Лижеш топле сузе са мојих румених образа,
љубиш ме по ознојеном врату
који мирише на зору.
Река тече
много спорије
него што пада ноћ.
Уплашим се:
ослепећу од бљеска воде
Ако и ја припадам свету, ако сам и ја део света, онда
поручујем себи:
да из самоће и заједништва узмем само оно најбоље…
Тамна марама с гранама
и ручни рад, проткан…
…пред одлазак, планиран…
Можда бисмо Дунав и ја имали
штошта
да кажемо један другом,
али насамо.
Јавност кривотвори.
После тачке долази велико слово.
Књижевна штафета Српског књижевног друштва 2023