Фото: Миленко Савовић
Прерушавање је увек било једна од метода манипулације, а сада је попримило неслућене размере. Њена суштина је да манипулатор лажним представљањем, и себе и света у којем живимо, што боље замаскира свој циљ
Разговарала: Мирјана Митровић
Нови роман Владана Матијевића „Слобода говора“ испитује механизме којима медијска стварност деформише и нагриза досадашње представе о слободи личности. Почињући приказивањем догађаја онако како се они виде из низа новинских чланака, Матијевић потом засеца дубоко испод видљиве површине.
Владан Матијевић (1962, Чачак) добио је Нинову награду 2003. за роман „Писац издалека“, а за „Врло мало светлости“ из 2010. награде „Меша Селимовић“, „Борисав Станковић“ и „Исидора Секулић“. Награђиван је и као приповедач (Андрићева награда, „Стеван Сремац“ и „Данко Поповић“) и есејиста („Кочићево перо“ и „Кочићева књига“). Добитник је Награде „Рамонда сербика“ 2019. за целокупно књижевно дело и значајан допринос књижевности и култури. Превођен је на енглески, француски, немачки, шпански, италијански и македонски језик.
ММ: У роману Слобода говора преиспитујете могућност појединца да у јавној сфери буде етичан. Главни јунак је по позиву новинар. По којим критеријумима сте Ви као писац, постављали себи границе у „слободи говора” кад сте користили мотиве из стварности?
ВМ: Било би лепо када бих рекао да је граница била небо, али не би било тачно. Границу је одређивало много фактора, па и жеља да роман буде универзалан, интересантан читаоцу и који је далеко, и просторно и временски. Претпостављам да питате и да ли је и колико била присутна аутоцензура док сам писао о стању у нашем друштву. Не умем да одговорим а да не поменем Киша. Иначе сам ове речи користио пре пет-шест година у својој беседи у Аранђеловцу. Киш каже да је аутоцензура невидљива, далеко од очију јавности, потиснута у најскривеније пределе духа, и да она свој посао обавља ефикасније од сваке цензуре. Мада се обе служе истим средствима, аутоцензура прикрива постојање присиле. Борба са цензуром је јавна и опасна, стога херојска, док је борба са аутоцензуром анонимна, усамљеничка и без сведока, стога у субјекту изазива осећање понижења. Због тога, чак и да сам у неким тренуцима подлегао притиску аутоцензуре, то нисам спреман да признам ни себи ни другима. У мом роману, главни јунак често прикрива аутоцензуру немуштом борбом за права новинара и слободу говора. Ја свакако то не радим, јер сам читао о погубности аутоцензуре, између осталих и Данила Киша, који је у свом тексту рекао да дуготрајно деловање аутоцензуре доводи неминовно до стваралачких и људских катастрофа, не мањих од оних које наноси цензура.
ММ: Инструменти присиле код Кафке (безлични) или код Киша (идеолошки занесени) могу чак и да импонују. У Вашем роману, они се стално прерушавају и као да се труде да се покажу инфериорним у односу на главног јунака. Да ли је прерушавање нови метод манипулације?
ВМ: И Кафка и Киш се баве тоталитарним друштвом, друштвом у коме нема слободе ни мишљења ни говора, у коме је сваки грађанин крив, чак и када његова кривица није доказана или је пак невидљива. У таквом друштву грађанин је увек сумњив и на неком нивоу обавезно следи ислеђивање његове кривице. И Кафка и Киш су кроз описе истражних радњи мајсторски приказали право лице тоталитаризма које се често скрива иза бирократских паравана. А представити испитивача као особу коју је тешко идентификовати, добро је за стварање слике данашњег друштва. Прерушавање је увек било једна од метода манипулације, а сада је попримило неслућене размере. Њена суштина је да манипулатор лажним представљањем, и себе и света у којем живимо, што боље замаскира свој циљ. И ево, дошли смо до тога да су свуда око нас људи са маскама, да је ношење маски на јавном месту постало законом обавезно и за испитивача и за испитиваног. Основно је да док носимо маске не заборавимо ко смо у ствари. Али жртвино преузимање улоге злочинца није тема овог романа, мада, добро сте то приметили јесте глума инфериорности од стране силника.
ММ: Ваш јунак се суочава и са сопственим слабостима (љубомора, страх, конформизам, хедонизам), али где заправо лежи његова трагичка кривица?
ВМ: Могло би се условно рећи да Владимир Филиповић носи Каинов знак и да је његов пад био неминовност. Изневеравање младалачких идеала и снова, пријатеља и жене, затим конформистичко прилагођавање, изналажење оправдања за своје поступке и слабости, колаборација са неправдом, као и многи други животни пропусти уводе га у сферу озбиљне кривице. Он кривице није свестан и не слути до чега ће га његово понашање довести. Ипак, и поред свих тих грехова он је у бити невин, али је парадоксално, и поред невиности крив. Ономе ко не прочита роман ова тврдња остаће скроз суманута.
ММ: На корицама књиге је апострофирано поглавље Пријатељи као слика нашег пропадања. Мени се ипак чини да је поглавље Саслушање посебно драматично јер доводи у питање могућност појединца да макар у приватној сфери задржи свест о томе шта је добру, исправно, истинито. Има ли наде за Владимира Филиповића?
ВМ: У роману нема. Онај ко је задржао свест о томе шта је добро, исправно, истинито у првој реченици романа је мртав. А приватне сфере у XXИ веку нема. Интернет, камере на сваком кораку и друга технолошка достигнућа, као и човекова жеља да се покаже и представи, убили су сваку приватност.
ММ: Шта је Чомски? Да ли је потпуно мртав и ко је одговоран?
ВМ: Саша Чомски је трагични јунак. Индивидуалац који је у сукобу са наметнутим поретком и који бескомпромисно трага за истином. Он демонстрира да се и данас може бити професионалац, да се, како би ви у првом питању рекли, у јавној сфери може бити етичан. Због свега тога он и страда. У роману је Саша дефинитивно мртав, а за то су криви многи. Али у стварности, зачудо ћу овде бити оптимистичан, Саша Чомски није у потпуности мртав, већ непрестано прети да ће оздравити и ојачати.