Владимир Пиштало: Сунце овог дана – Писмо Андрићу. – Зрењанин, Нови Сад: Агора, 2017. – 301 стр.
После романа Тесла, портрет међу маскама (Агора, 2008) пред читаоцима је нови роман Владимира Пиштала који као и претходни литераризује/романсира духовне и остале животне чињенице стварних личности. У првом роману у питању је научник Никола Тесла, у новом књижевник Иво Андрић. Истакнимо да је роман Никола Тесла, портрет међу маскама имао добар пријем код књижевне критике, НИН-ова награда за 2008, и читалаца, Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу. Уследили су преводи, до сада на 11 језика, специјално звучно издање у интерпретацији глумца Петра Божовића, а 2015. звучна књига на енглеском језику коју је за америчке читаоце/слушаоце прочитао глумац Л. Ј. Гансер. Пишући о Тесли писац ових редова је истакао “старински” линеарни приступ научниковој биографији – детињство-младост-зрело доба-старост, као и то да приче које формирају целину подсећају на каменчиће мозаика – да би целина засијала пуним мозаичким сјајем површине, рецимо, пола фудбалског игралишта, или на иконе које узете заједно дају иконстас. Ето, морало се посегнути за поредбама са уметношћу линија и боја. У роману/писму имамо сасвим другачији формални приступ. Поред жанровске одреднице писмо (епистоларни роман) писац истиче: “Ово је роман тока свести писан кроз туђу свест” (60. страница). Да, реч је о ауторовом току свести поводом Андрићевог живота, Андрићевих ликова и Андрићевог погледа на своје доба, на прошлост, па и време после смрти. Уредник и рецензент књиге Ненад Шапоња у својој информативно-критичкој белешци на корицама књиге извлачи наслов епистоларни роман тока књижевне свести. И то је прецизно, у писму се удвајају ток свести писца писма који “улази” у живот Андрићевих јунака и фрагментарно у основне фактографске чињенице Андрићевог живота. По нама не треба превидети ни запажање професора Гојка Тешића изречено на промоцији књиге на Трибини Коларчевог народног унивезитета (20. 6. 2017), парафразираћемо, да он није у савременој српској прози узимајући у обзир готово цео век и ово деценију и по новог века, прочитао тако убедљиву романескно организовану поетску прозу на готово 300 страница. Писцу ових редова поред термина епистоларни роман са којим нема спора чини се да је професор Тешић у праву дефинишући ауторов поступак као прозу увелико “натопљену” поезијом. Писац је своје писмо Андрићу поделио на шест поглавља (Балкански Христ, Контрапункт, За љубав жене, Иронични хероји, Млада Босна, Сунчани сат) са укупно нешто преко стотину насловљених целина, па неко то може доживети као 100 и нешто више писама обједињених и укоричених у једно једино. Завршетак сваке целине у Епилогу сажима основне тематско-мотивске чињнице тзв. прозном набрајалицом а део И било је то чини десетак такође сажимајућих исказних реченица. Од поетске прозе аутор одступа једино у поглављу Млада Босна које почиње у пролошком делу Писмо из 2017. Као да га је аутор писао у самој штампарији Сајноса у Новом Саду (као пре скоро 200 година Балзак, када није било ни писаћих машина) Па цитирајмо писца:
“Драги Иване,
Прошло је деведесет и шест година од настанка вашег Писма из 1920. У том писму неки су покушали да нађу вашу “комплетну филозофију” А јесу ли ти људи приметили како је испричана та прича? Испричана је са горчином која не очекује да ће бити схваћена. На крају тог писма сте показали да мржња, упркос привиду, није ендемски већ глобални феномен.”
А ми би додали, може ли младић од двадесет осам година да има “комплетну филозофију”, и сами одговорили: не може!
У овом делу писма од песника у прози аутор постаје историчар (не заборавимо, после дипломирања на београдском Правном факултету, Владимир Пиштало је у САД-у докторирао на општој и историји америчког континента. Тамо и данас предаје тај предмет на Универзитету у граду Вустеру), на делу је “хладна” историграфска проза која прецизно анализира проблеме анексије Босне 1878, узроке настанка младобосанског покрета, распад Аустроугарске монархије, међуратни период и обнову државе Југославије на новим политичким основама и поделом уместо на бановине на републике. У свему, занимљива је чињеница да босански муслимани нису најбоље дочекали аустроугарску власт, мисао и срце и даље су им били на Босфору, као ни Срби, а неке велике вајде од тродеценијске и мало преко владавине Двојне монархије нису видели ни босански Хрвати. Срби су имали право на фолколорна удружења, развој спорта поводом црквених празника (скок у даљ, бацање камена са рамена, рвање, грмечку кориду …) Српске новине су смеле да објављују песме, приче из живота, куварске рецепте, имале су спортску страну, а строго су били забрањени/цензурисани хороскоп (не дај Боже, да неки Србин рођен у знаку овна, бика или јарца направи неку политичку грешку и пред најнижим аустријским чиновником), поучна рубрика “Да ли знате” сматрана је сувишном (знање се најбоље преноси усменим путем, то и данас сви знамо, најбољи доказ је интернет знање), а метеоролошке прогнозе су сматране директним ударом у саме темеље Монархије. Најава грмљавина, муња, олуја, кише, третирала се као повратак обновљене артиљерије Турске царевине, за шта би наравно била окривљена Српска кнежевина/краљевина јужно од Саве и Дунава, на десној обали Пиве, Таре и Дрине (свакако и Краљевина Црна Гора је у тој игри бечких стратега), због тога што је пустила да та артиљерија мирно прође кроз њену територију – чак ни један топ да не украду. Део писма који се односи на младобосанце и Андрићева припадност том покрету пун је историјских, социолошких, политичких стилских фигура које стилистика подводи под термин – фигуре мисли.
Нови роман Владимира Пиштала предвиђамо, због тежине теме и начина како је структурисана, биће врло читан од стране различитих слојева нашег друштва, надамо се биће преведен на словеначки, македонски и друге језике. Опоетизована биографија Андрићевих ликова (Алија Ђерзелез, Омер паша Латас, Мустафа Маџар, Аника, Рајка Радаковић, француски и аустријски конзули у Травнику и низ других), самог Андрића, али делимично и писца (умало да заборавимо: Владимира Пиштала) у великом писму нобеловцу заслужује велику читаност.
Н. Ћосић, јул 2017.