Данило Јокановић: Мастило и вино, 2017.

Данило Јокановић: Мастило и вино, поговор Милош Јанковић – Београд: Граматик, 2017. – 85 стр.

danilo-jokanovic-mastilo-i-vino-2017Песник и преводилац Данило Јокановић у књижевност ступа књигама Другачији мотиви (1981) и Могућност избора (1984) да би до данас са књигом Мастило и вино стигао до своје девете песничке књиге уз збирку кратких прича Ненаписане приче (2009). Нова књига је тематски интонирана, садржајно посвећена писању, песничкој инспирацији/заносу, и ако би „одлутали“ у кратке форме античке књижевности, прикључили би је кругу тзв. анакреонтске поезије. Књига је подељена на шест целина уз епилошку песму Мастило. О вечним темама као што су песник-осећања-мисао, начинима „показивања“ унутрашњег света уметника и „приказивања“ света око њега, одувек се промишља. Једно од запаженијих и до данас незаобилазних размишљања дао је филозоф Платон у дијалогу Ијон (одакле песнику надахнуће) и у појединим поглављима своје Државе. Сами писци или кроз своје аутопоетичке записе издвојене из дела, или индиректно, алузивно провучене кроз песму, приповедну прозу, драмско дело, итекако промишљају чин писања и казивања оног што је важно по људски род. Код Јокановића се у овој књизи мелодичних стихова о тешкој теми симболично стапају боје крви, мастила и вина. У хришћанској религији знамо шта симболише вино тако да се ова књига осим боемског заноса, може читати и другачије, рецимо кроз завршну песму Мастило:

Мастило којим је исписана
Књига прошлих и будућих дана

Је ли потекло из пера
Или из рана од ексера

Поред низа песама испеваних римованим дистима навешћемо и две кратке песмоприче:

– Зашто пијеш толико?
– Да не бих плакао још више.
А ти, не пијеш више?

– Не пијем –
Увежбавам да се не види кад плачем.

НА ВЕЧНУ ТЕМУ

Сви ми који смо пили или пијемо читавог свог века,
бар једном смо за све то време изговорили ону чувену
патетичну фразу пијем да заборавим.
Ни у пићу ни трезан никада нисам могао да докучим
шта то треба да се заборави, али ми се, у кафани, све
чешће догоди да заборавим да платим…
Што више одмичем низ друм све теже
одгоним мисао да ме, с рачуном, чекају на мосту.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

admin_skd