Иван Деспотовић: Калемегдан, 2017.

Иван Деспотовић: Калемегдан. – Вршац: Књижевна општина Вршац, 2017. – 45 стр.

ivan-despotovic-kalemegdan-2017После приповедачких књига, две књиге поезије и романа Урок Иван Деспотовић (1978, Београд, професор Опште књижевности, бавио се новинарством) сада читаоцима и књижевној критици нуди поему Калемегдан. Овај топоним преко миленијума присутан у историји и културама разних народа полазна је тачка у обликовању 7 певања поеме формално изведене различитим врстама стиха и организацијом строфа. Тако је први део написан у четрнаестерцу и повремено римован, а чине га четири строфе са по четрнаест стихова. Други део, после „тромих“ четрнаестераца, просто „буди“ читаоца дистисима које нам казује река Сава (неименована), односно, све упућује на њен говор: женски род, протицање поред тврђаве, увир (смрт), али и венчање са жеником Дунавом (неименован) под тврђавом: „Утврђено место за сусрет нам служи:/пропушта ме свадба капија што цакле. (1. дистих) / У дужи ток смерам – груб, племенит, ено, / одакле ме с другим односи сласт ушћа! (2) / Не гледам у очи врту у ког зуре / странци што ми себе порину у мисли. (3) / Из ауре мудре знам мотри ми недра, / ко покисли римски, војник на дистанци.“ (4). Трећа целина представља комбинацију више строфичних и версификацијских поступака док 4. део чини 20 римованих катрена (претежно абаб и абба на крају целине). Пети део су терцине (аба), док шести чине слободно римоване секстине. Завршна песма је испевана у слободном стиху. У нашем тексту нагласили смо тек формалну, версификацијску страну у свему успеле Деспотовићеве лирске поеме Калемегдан. Од дугих стихова који нам у свест дозивају мајсторе из периода хуманизма и ренесансе (дубровачка књижевност), преко предвуковских класициста и Војислава Илића, до новијих песника који су рими поклањали пажњу, и тек понеко од новијих, до осталих облика аутор исписује успеле стихове лишене готово свих историјско-социолошких наплавина које понекад користе поезији / песми, али више сметају. И за крај, као илустрацију навешћемо „успављујуће“ четрнаестерце друге песме из првог дела поеме:

Смех ме од античких сећања: једном сам бело
Зурио у небо, ко у своје шкриње, смешке.
Хтело се врагу да – ускраћен будем за грехе,
грешке уз које бих с цуром на травњаку снио,
где се и божанска прилика једанпут стварно
јавља. Читао сам, дете, са рђаве стране
бар, но, још од тада отворен сам за примесе,
деране који ми зидине мотре с узглавља.

Ти беја` млад и тај пољубац не даде жени.
Мени си налик. Сад приђи Њој као идеја!
– из спреја на зиду чита, бор, шапће и шени.
Док те чари сасвим не залуде, до зле нуле.
Чуле су већ свашта, уши прозорске од гари
– не мари са којом… ни што је код мрке куле.

Ето удвајања гласа песника са гласом древне тврђаве, градског шеталишта, ЗОО врта, графита и “дерана” који се сунчају у подножју зидина и “савета” лирском субјекту поводом сливања света чулности и идеја.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

admin_skd