Шекспиров Магбет у преводу/препеву Душана Пувачића и Коље Мићевићa

Шекспиров Магбет у преводу/препеву
Душана Пувачића и Коље Мићевићa

Средња земља, 2021.
Српско књижевно друштво
Француска 7, Београд
Уторак, 5. октобар у 20 сати

Учествују:
Дина Мекдоналд
Александар Јерков
Гојко Божовић
Ненад Маричић

Уређује и води Мирјана Митровић

„Настанак новог превода једне већ превођене песме најчешће је условљен некаквим унутарњим осећањем самога преводиоца који чврсто верује да је у стању да својим преводом оде даље од свога претходника. Понекад, међутим, настанак нове верзије може бити проузрочен – или изазван, да тако кажем – некаквим спољним утицајем; спољним, али који је ипак у врло тесној вези са свим што сам преводилац проживљава и што га окружује. Такав – спољни – утицај изазвао је настанак превода Шекспировог Магбета који смо, Душко Пувачић и ја, остварили у првој половини 1977. године.

Помињући постојање више верзија превода појединих песничких остварења, нисам поменуо Шекспира, чије трагедије и комедије највећим делом треба прихватити као чисту поезију. Сад је тренутак да управо на примеру и случају овог песничког колоса поткрепим своје тврђење да се у превођењу појединих песничких творевина мора прилазити генерацијски, у сталној борби да се дође до што коначнијег превода. Није сада тренутак да се говори о томе колико су поједини преводиоци Шекспира успевали да остваре тај врхунски захтев, нити да вршимо супротстављања и вредновања њихових остварења. Али, изванредна снага Шекспирове уметности коју осећају и они читаоци који не знају Шекспиров матерњи језик, доказ је да су југословенски преводиоци успели да у својој борби с посебним Шекспировим стилом и језиком дођу до врло адекватних решења и да га учине природним, разумљивим, људским – врлине које су толико шекспировске – и на нашем језику, обогаћујући тако тај наш језик једном новом вредношћу, продубљујући га у метафорици и обогаћујући га у изразу.

Приликом превођења Магбета – уз равноправну сарадњу Душка Пувачића – применио сам сасвим различит и за мене самога неочекиван поступак: строги и цезурирани Шекспиров десетерац заменио сам слободним ломљеним стихом без рима. У први мах може се учинити да сам поезију заменио прозом. Али, само на први поглед. Желећи да Шекспировој реченици у нашем преводу одузмемо извесну позоришност ─ што ми се чини највећом маном досадашњих превода ─ која управо на оним местима где јој недостаје логичност метра често углављује – да тако кажем – прозне исказе и обрте лажног звука, хтели смо да ломљеним сти­хом појачамо динамику језика и да кроз логични след свакодневног говора остваримо утисак трагичног. То је била наша намера и ми смо је остварили према тој унапред замишљеној идеји и осећању. Не без свести да један такав превод може изазвати и чуђење, па и више од тога.

Није тренутак да говорим о свим тешкоћама и о решавању тешкоћа с којима смо се сусретали приликом превода Шекспировог Магбета. Нисмо дозволили да нас у потпуности збуне многобројни и врло често контрадикторни тумачи Шекспирових стихова, већ смо његовом тексту пришли некако ратнички, напетих мишица, мушки.

Био је то један стравично напет фебруарски сан, са свим својим развојним фазама, заплетом и разрешењем, о коме – када одбацим све остале утиске – могу рећи да је у нама, током тог рада, расла некаква необјашњива, али присутна у крви, симпатија за Магбета.

Превод је начињен у једном од колеџа Универзитетског града смештеног петнаестак километара од Ланкастера, где Душко Пувачић обавља службу лектора. Не веома далеко од оног дела Шкотске где се једном одиграла мрачна трагедија Магбетовог поремећеног сна.“

Коља Мићевић

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic