Сећање на Стевана Тонтића
Уторак, 12. април 2022. у 19:00
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд
Видео: https://youtu.be/gCAC42rmRzY
Учествују: Радмила Гикић Петровић, Милован Марчетић, Гојко Божовић, Вуле Журић, Михајло Пантић
Модераторка Снежана Минић Вељовић
Стеван Тонтић (Грдановци, Сански Мост, 1946 – Нови Сад, 2022) био је члан и председник Скупштине Српског књижевног друштва.
Писао је поезију, прозу, есеје, критику и преводио с немачког језика. Саставио је неколико антологија, међу њима и веома запажену антологију Модерно српско пјесништво (1991), с обухватом српских песника 20. века из Југославије и дијаспоре. (Била је то прва антологија српске поезије у историји БиХ.) Приредио је издања већег броја писаца (П. Кочић, Б. Ћопић, Н. Шоп, Д. Максимовић, В. Попа, С. Раичковић, М. Диздар, Д. Трифуновић, Д. Колунџија и др.) Био је три године члан НИН-овог жирија критике за роман године. Члан Српског и Немачког ПЕН-центра, Српског књижевног друштва и Удружења књижевних преводилаца Србије. Collegium Europaeum Jenense (Јена) изабрао га је за свог дописног члана, што је „признање за изванредан рад на разумевању међу народима.“
Основну школу завршио у Лушци Паланци, средњу у Санском Мосту и Приједору, студије филозофије са социологијом у Сарајеву. Активан у студентским протестима 1968. Почетком 1969. године постао је главни уредник студентског листа „Наши дани“, да би већ трећи број био судски забрањен а редакција распуштена. Прву збирку поезије објављује 1970, награђену савезном наградом листа „Младост“ за најбољу прву књигу. Запошљава се у културној редакцији Телевизије Сарајево, а обавља и дужност секретара Удружења књижевника БиХ. Половином седамдесетих почиње да ради као уредник за књижевност у издавачкој кући „Свјетлост“, у којој касније уређује и часопис „Живот“. Године 1984. даје оставку на уреднички посао због неслагања с третманом неких српских писаца у великој едицији књижевности народâ БиХ. После три године враћа се у издавачку кућу са новим руководством.
Крајем осамдесетих и почетком деведесетих Тонтић иступа против срљања у грађански рат. Пише песме о ратним страхотама, објављене у збирци Сарајевски рукопис (Београд 1993, 1998) која ће бити преведена на више језика. Одбио је да служи у босанско-муслиманској армији, па је гоњен да копа ровове на првој линији фронта. Искључен је из чланства Удружења књижевника БиХ, у које се никад више није вратио. Половином јануара 1993. успева да илегално изађе из града, стигне у Београд, одакле крајем априла 1993, на позив немачких писаца и преводилаца, одлази у Берлин, где ће као избеглица без запослења остати близу девет година. Прву значајну подршку дала му је фондација нобеловца Хајнриха Бела, у чијој је кући провео девет месеци. У Немачкој излази више превода Тонтићевих дела, наступа у многим градовима. O њему је објављен велик број афирмативних рецензија и чланака, снимљено више радио- и тв емисија. Године 1995. учествује на чувеном песничком фестивалу у Јерусалиму, а пет година касније на шестонедељној турнеји европских писаца по Европи, од Лисабона преко Мадрида, Париза и Брисела до Санкт Петербурга, Москве, Минска, Варшаве и Берлина. Проводи пет месеци као „писац града“ Рајнсберга. У берлинском недељнику Freitag, противно већини медија, пише о вредности дела Правда за Србију Петера Хандкеа. (Текст је уврштен у књигу Nоch einmal für Jugoslawien, посвећену одбрани Хандкеа.) На Универзитету у Инзбруку држи предавања студентима славистике. Учествује на књижевним сусретима у Пољској, Аустрији, Француској, Италији, Шпанији, Русији, Србији, Македонији, Јерменији, Чешкој, Румунији, Бугарској. Превођен на велики број језика.
Време песниковог егзила у Немачкој његова супруга проводи с мајком у избегличком статусу у Београду. После повраћаја окупираног стана у Сарајеву, из којег је с пишчевим рукописима и библиотеком нестало и све друго, брачни пар се крајем 2001. враћа у тај град, у чему ће видети неку врсту „обрнутог егзила“. Тонтић ту живи као слободни писац, да би се 2014. настанио у Новом Саду.
Носилац је најугледнијих награда у Србији и БиХ. У Немачкој је 2000, 2001. и 2019. добио три значајне међународне награде за књижевност.
Поводом награде “Жичка хрисовуља” објављен је зборник Стеван Тонтић, песник (издање Народне библиотеке “Стефа Првовенчани”, Краљево 2019).
Библиографија
Наука о души и друге веселе приче, песме, В. Маслеша, Сарајево 1970.
Тајна преписка, песме, Свјетлост, Сарајево 1976.
Наше горе вук, песме, Р. Ћирпанов, Нови Сад 1976.
Хулим и посвећујем, песме, БИГЗ, Рад и Народна књига, Београд 1977.
Црна је мати недјеља, песме, Нолит, Београд 1983.
Тајна преписка и друге пјесме, Свјетлост, Сарајево 1984/85.
Праг, песме, Свјетлост, Сарајево 1986.
Ринг, песме, БИГЗ, Београд 1987.
Изабране пјесме, В. Маслеша, Сарајево 1988.
Ружа вјетрова – из савременог пјесништва Босне и Херцеговине, антологија, Смедеревска песничка јесен, Смедерево 1988.
Новије пјесништво Босне и Херцеговине, антологија, Свјетлост, Сарајево 1990.
Модерно српско пјесништво – велика књига модерне српске поезије од Костића и Илића до данас, антологија, Свјетлост, Сарајево 1991.
Сарајевски рукопис, песме, Време књиге, Београд 1993; 2. допуњено издање, Стубови културе, Београд 1998.
Лирика, изабране песме, Дневник, Нови Сад 1995.
Мој псалам /Mein Psalm, песме и записи, Edition Neue Wege, Берлин 1997.
Твоје срце, зеко, роман, Филип Вишњић, Београд 1998.
Олујно јато, изабране песме, Глас српски, Бања Лука 2000.
Благослов изгнанства, песме, Глас српски, Бања Лука 2001.
Свето и проклето, песме, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад 2009.
Изабрана дјела у 4 тома: 1. Поезија, 2. Твоје срце, зеко, 3. По налозима поезије, есеји, и 4. Језик и неизрециво, пјеснички портрети, Залихица, Сарајево 2009.
Сјај и мрак, изабране и нове песме, Наклада Зоро, Загреб – Сарајево 2010.
Анђео ми бану кроз решетке, изабране песме, Културни центар Новог Сада, Нови Сад 2010.
Свакодневни смак свијета, песме, Трећи Трг, Београд 2013; 2. издање Кућа поезије, Бања Лука 2017.
Безумни пламен, изабране и нове љубавне песме, СПКД Просвјета, Сарајево 2015.
Христова луда, песме, Архипелаг, Београд 2017.
Та мјеста (путописи), Агора, Нови Сад – Зрењанин 2018.
Кочићева и српска траума (есеј), Задужбина „Петар Кочић“, Бања Лука – Београд 2018.
Звук судбине, звук прогонства, изабране песме, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак 2021.
Опсада мога Ја, песме, Архипелаг, Београд 2021.
У пјесничким свјетовима, есеји о српским и блиским пјесницима, Службени гласник, Београд 2021.
Одбрана поезије, есеји, говори, разговори, Вршац 2021.
Књиге на страним језицима
На немачком:
Handschrift aus Sarajevo, Landpresse, Weilerswist 1994, 1995, 1998.
Mein Psalm /Moj psalam (dvojezično), Edition Neue Wege, Berlin 1997.
Verwundete Zunge, Kurt Tucholsky Gedenkstätte, Schloss Rheinsberg 1999.
Sonntag in Berlin, Landpresse, Weilerswist 2000.
Odysseus an Penelope / Odisej Penelopi (dvojezično), Edition von Büro Otto Koch im K.I.E.Z. e. V. Dessau 2001.
Im Auftrag des Wortes – Texte aus dem Exil, Landpresse, Weilerswist 2004.
Mitlesebuch 91 Stevan Tontić, Aphaia Verlag, Berlin 2005.
Handschrift aus Sarajevo, CD, dvojezično, Edition Erata, Leipzig 2005.
Sarajevski rukopis /Handschrift aus Sarajevo (dvojezično), Međunarodni centar za mir, Sarajevo 2005.
Sarajevski rukopis / Handschrift aus Sarajevo (dvojezično), Smederevska pesnička jesen, Smederevo 2010.
Moj psalam / Mein Psalm (dvojezično), Mauna-Fe, Sarajevo 2010.
Der tägliche Weltuntergang/Svakodnevni smak svijeta (izabrane pesme, dvojezično), Klagenfurt 2015.
На француском:
Splendeur et ténèbres/Sjaj i mrak (izbor, dvojezično), Voix Vives de Méditerranée en Méditerranée / Al Manar, Set 2019.
На румунскиом:
Hulesc si venerez (izabrane pesme), Cartea româneasca, Bukurešt 1982.
Manuscriptul de la Sarajevo (pesme, dvojezično), Editura Academiei internationale Orient-Occident, Bukurešt 2011.
На пољском:
Glupie twoje serce zajaczku, Fundacja „Pogranicze“, Sejny 1995.
Sarajewski rękopis, Latona, Varšava 1995.
На чешком језику:
Sarajevsky rukopis a jiné básne, Společnost pratel jižnich Slovanu v nakladatelstvi Albert, Brno 2006.
Tvoje srdce, zajičku /Tvoje srce, zeko/, roman, dvojezično, Luka Praha, Prag 2020
На македонском:
Vjerna zvijezda / Vernata svezda (izabrane pesme, dvojezično), Matica makedonska, Skopje & Arka, Smederevo 2012.
Blagoslovot na progonstvoto (izabrane pesme), Struški večeri na poezijata, Struga
На бугарском:
Predi da me e otnesyl djavolyt (izabrane pesme), Izdatelstvo „Ergo“, Sofija 2017.
Преводилачки рад
С немачког на српски превео је, између осталог, књиге Петера Хухела (награда „Милош Н. Ђурић“), Гинтера Ајха, Кристе Волф, Гинтера Кунерта, Кристофа Мекела, Рихарда Питраса, Саида, Андри Бајелера, Увеа Колбеа, Жужане Газе, Јиргена Израела, Петера Фелкера, Андре Шинкела, Јана Вагнера, Николаса Борна, Томаса Розенлехера.
На немачки је, заједно са Виктором Калинкеом, превео Лирику Итаке М.Црњанског (Ithaka, Leipziger Literaturverlag, Лајпциг 2008)
НАГРАДЕ
Савезна награда листа „Младост“ за најбољу прву књигу, 1971.
Бранкова награда Матице српске за есеј „Трагично у поезији Бранка Миљковића“, 1971.
Наградно објављивање књиге Хулим и посвећујем са конкурса Удружених издавача (Бигз, Рад, Народна књига), 1977.
Шантићева награда града Мостара за књигу Црна је мати недјеља, 1985.
Награда издавачке куће „Свјетлост“ за књигу Праг, 1986.
Шестоаприлска награда града Сарајева за књигу Праг, 1987.
Змајева награда Матице српске за књигу Сарајевски рукопис, 1994.
Ракићева награда за књигу Сарајевски рукопис, 1994.
Награда „Хорст Бинек“ Баварске академије лепих уметности, 2000.
Награда града Хајделберга „Књижевност у егзилу“ (Literatur im Exil), 2001.
Чешка књижевна награда с медаљом Јозефа Либослава Зиглера, 2006.
Међународна награда Сарајевских дана поезије, 2007 (међу лауреатима су Тадеуш Ружевич, Чарлс Симић, Петар Гудељ и др.)
Кочићева награда града Бање Луке, 2009.
Антићева награда града Новог Сада, 2010.
Награда „Мидхат Бегић“ ПЕН центра у БиХ и часописа „Нови Израз“ за књигу есеја По налозима поезије, 2011.
Награда Балканског песничког фестивала у Браили, Румунија, 2013.
Награда „Душан Васиљев“ за књигу Свакодневни смак свијета, 2014.
Награда „Шушњар“ за целокупно књижевно дело, 2016 (додељује се у знак сећања на усташки покољ Срба Санског Моста о Илиндану 1941)
Награда „Милош Н. Ђурић“ Удружења књижевних преводилаца Србије за најбољи превод песничке књиге на српски језик, 2016.
Награда „Бранковог кола“ за целокупно песничко дело, 2017.
Жичка хрисовуља (награда Жичког духовног сабора) за 2018.
Награда „Кочићево перо“, 2018.
Награда „Љубомир Ненадовић“ за путописну књигу Та мјеста, 2018.
Награда „Рајнер Кунце“ (Reiner-Kunze-Preis) у Немачкој, 2019.
Дисова награда, 2021.