Андрић под окупацијом

andricdanoslobodjenjaАНДРИЋ ПОД ОКУПАЦИЈОМ

Понедељак, 5. јун у 20 часова
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд

Годишњице: Андрић под окупацијом
(Поводом 125 година од рођења Иве Андрића)

Учествују:
Жанета Ђукић Перишић,
Наташа Милићевић
Горана Раичевић

Уређује и води Дејан Симоновић

Поводом 125 година од рођења Иве Андрића, разговарамо о Андрићевом животу и стваралачком раду током окупације у Другом светском рату.
Како се живело и преживљавало у тим тешким и мучним временима?
Како је окупацијске дане проводио Иво Андрић? Шта је у том периоду записао а шта уобличио у довршена књижевна дела? Шта је од окупацијских забележака и искустава послужило као основ, кроки или грађа за дела настала у послератном периоду?

„Као југословенски посланик у Немачкој која је објавила рат његовој земљи, Андрић не прихвата понуду немачких власти да остави групу југословенских дипломата и сам пређе у неутралну Швајцарску, па у јуну 1941. године стиже у окупирани Београд. Не желећи да на било који начин учествује у јавном животу док траје окупација, Андрић одбија да прима пензију, ризикујући главу не потписује ни недићевски Апел српском народу, одбија сарадњу са Српском књижевном задругом и сав се предаје писању, живећи у две изнајмљене, скромне собице. Покривен ћебетом, често без струје, воде и телефона, Андрић по васцели дан пише и током рата настају његови највећи романи: Травничка хроника завршена је 1942, На Дрини ћуприја 1943, а Госпођица 1944. године. Посебно је занимљиво Андрићево сведочанство о савезничким бомбардовањима 1944. године и борбама за ослобођење Београда октобра 1944, које је оставио у свом Ратном дневнику.“

Жанета Ђукић Перишић

 

„Београд је приметно опустео, иако се толико избеглица у њему нагомилало. Један део становништва је у ропству, други одведен у Немачку на рад, а трећи отишао у села ради исхране.

По целом Београду певају петлови. По улицама шетају кокоши, пловке и гуске. По травњацима пасе живина, вукући, обично, узице да би се могла лакше ухватити и однети кући. Жене седе пред кућама и врше надзор.

Мерио сам се. Тежак сам 65 килограма, десет мање но пре бомбардовања.

Један обућар погодио се са својим пријатељем да му направи ципеле у замену за тону лигнита, двадесет кила пшеничног брашна и три литре зејтина.“

Из дневничких бележака Драгутина Ј. Ранковића, објављених под насловом
Свакодневни живот под окупацијом: 1941-1944:
искуство једног Београђанина, приредили и уводну студију написали
Наташа Милићевић и Душан Никодијевић

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic