Борислав Пекић – четврт века касније

pekicborislav02

 

Понедељак 8. мај
у 20 часова
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд

Годишњице:
Борислав Пекић  – четврт века касније

Учествују:
Јасмина Ахметагић
Добривоје Станојевић
Срђан Вучинић
Уређује и води Дејан Симоновић

Протекло је четврт века од када Борислав Пекић физички није са нама. Али je његово moćno књижевно дело ту. Делује и отвара нам се на многo начинa. И отвара нам оно што би нам иначе остало затворено. Уобличава наше лично, историјско и надисторијско искуство.

Како данас читамо, тумачимо, доживљавамо Борислава Пекића?
Шта нам значи, чиме нас привлачи и шта нам открива?
Шта је Борислав Пекић, упечатљиво и незамењиво, оставио српској књижевност и не само књижевности?
Ево шта је о Пекићу писао Михиз:
„Борислав Пекић није, и никада није, само приповедач људских судбина, но је увек и писац моралних, интелектуалних, политичких, историјских проблема који су те судбине изазвале. Зато је сваки Пекићев текст чврсто уграђен у парадоксалну интелектуалну конструкцију. У основи скептик моћне имагинације, Пекић човека види набијеног на колац историје, са којег се једновремено трза, церека и вапије.
Као сваки мудар човек Пекић историју, разуме се, схвата широко: као политику, економику, морал, мирис, боју и стил епохе, као след традиције и иновације, као занат чак, струку, као род, породицу, генос, и за једину константу држи вечиту расеклину двоструке, кентаурске човекове природе, страсти и логике, морања и непристајања, приземног и мистериозног.“
Борислав Михајловић Михиз „Борислав Пекић (скица за портрет)“
http://www.borislavpekic.com/2013/01/skica-za-portret.html

Борислав Пекић (1930 – 1992)

Један је од најзначајнијих писаца српске књижевности XX века, романсијер, драмски писац и филмски сценариста. Осуђен је 1948. године на петнаест година строгог затвора са принудним радом и губитком грађанских права од десет година као припадник, тада илегалног, Савеза демократске омладине Југославије. На издржавању казне је био у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш. Помилован је 1953. године, пошто је провео пет година у затвору.
На почетку свог књижевног стваралаштва писао је сценарија за различита филмска предузећа. Према његовом тексту Дан четрнаести снимљен је филм који је 1961. године представљао Југославију на филмском фестивалу у Кану.
Године 1965. објављује свој први роман Време чуда. Од тада се посвећује искључиво писању. Пише прозу, позоришне, радио и телевизијске драме. Члан је уредништва „Књижевних новина” од 1968. до 1969. године и сарадник у часописима „Стварање”, „Књижевност”, „Савременик” и „Књижевна реч”, као и у бројним новинама и дневним листовима. За други роман, Ходочашће Арсенија Његована (1970), добија престижну Нинову награду за роман године. Након одлуке да се са породицом привремено пресели у Лондон 1970. власти му без образложења одузимају пасош. После годину дана успео је да се придружи породици у Лондону, али за југословенске власти постаје persona non grata. Кратки роман Успење и суноврат Икара Губелкијана објављен је у издању „Слова љубве“ из Београда тек 1975. године (иако је написан знатно раније, али Пекић није успео да пронађе издавача који би се усудио да објављује његова књижевна дела).
Рукопис сотије Како упокојити вампира изабран је на анонимном књижевном конкурсу Удружених издавача и штампан 1977. године. Следи кратак роман Одбрана и последњи дани (1977). Његово капитално дело, сага-фантазмагорија Златно руно, објављује се у седам томова (1978–1986), за које Пекић 1987. године добија „Његошеву награду“. Према мишљењу жирија Телевизије Србије, овај роман је ушао у избор десет најбољих романа написаних на српском језику од 1982. до 1992. године.
Жанр-романом Беснило (1983), својеврсном апокалиптичком визијом света у којем живимо, Пекић је одступио из историјске тематике Златног руна и написао дело са елементима трилера. Тај роман, захваљујући својој тематској провокативности, постао је бестселер и доживео велики број издања. У следећем, антрополошком роману 1999, објављеном 1984, за који 1985. године добија награду за научну фантастику, Пекић остаје на трагу те узбудљиве фантастичне утопије.
Крајем 1984. године, у издању „Партизанске књиге“ из Београда, изашла су Пекићева Одабрана дела у 12 књига, за која је добио „Награду Удружења књижевника Србије“. Часопис „Књижевност” додељује му 1986. године, поводом четрдесетогодишњице излажења часописа, специјалну „Повељу“. „Нолит“ објављује збирку готских прича Нови Јерусалим 1988. године. За роман-епос Атлантида (1988) добија „Горанову награду“. Аутобиографско- мемоарска проза Године које су појели скакавци (први том) проглашена је за најбољу књигу у 1987. години и за кратко време доживела три издања. Други том под истим насловом добија 1989. године награду „Милош Црњански“ за мемоарску прозу. Исте године „Српска књижевна задруга“ објављује његову фантазмагорију Аргонаутика. Повељу „Мајска руковања“ за изузетне стваралачке резултате на пољу књижевности и културе добија 1990. од Дома омладине „Будо Томовић“ из Подгорице. Писма из туђине (1987), Нова писма из туђине (1989, награда Сент-Андреје „Јаков Игњатовић“ у Будимпешти 1990. године) и Последња писма из туђине (1991, годишња награда Графичког атељеа „Дерета“ за најуспешније издање те године) спадају у Пекићев публицистички стваралачки домен. Есејистичка проза Сентиментална повест британског царства објављена је постхумно 1992. године и за њу је 1993. добио Почасну награду БИГЗ-а.
Борислав Пекић је аутор и око тридесет драмских дела за позориште, радио и телевизију, емитованих и играних на нашим и страним радио и телевизијским станицама и позоришним сценама. Позоришни комад Корешподенција бележи 300 извођења за 24 године на репертоару Атељеа 212. Између осталих драмских дела извођена су Генерали или сродство по оружју (1972, награда за комедију године на Стеријином позорју у Новом Саду), 189. степеник (1982, Прва награда Радио Загреба), а поводом „Дана Радио телевизије Београд“ године 1987. додељена му је диплома за освојену прву награду на конкурсу у категорији радиодрамских емисија. Драми Како забављати господина Мартина додељена је прва награда на фестивалима у Охриду и Варни (1990). Следи годишња награда позоришта у Крушевцу Кнегиња Милица (1991) и исте године плакета „Печат“ Народног позоришта у Београду за специјалне заслуге.
Дела су му превођена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански, грчки, шведски и украјински.
Године 1990. постаје један од оснивача Демократске странке, потпредседник и члан Главног одбора. Учествује у уређивању првих бројева обновљеног опозиционог листа „Демократија”, гласила Демократске странке и првог демократског гласа Србије.
Пекић је био дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, члан Крунског савета, потпредседник Српског ПЕН-центра, члан Енглеског ПЕН-центра, хонорарни коментатор српскохрватске секције ББЦ-ја. Био је члан Удружења књижевника Србије, члан Удружења филмских уметника и члан Удружења драмских уметника Србије. Престолонаследник Александар Карађорђевић постхумно га је одликовао Краљевским орденом двоглавог белог орла првог степена. Септембра 1997. додељена му је Почасна плакета „Југословенског фестивала Мојковачке филмске јесени“ поводом 50. годишњице југословенског играног филма.
Борислав Пекић је преминуо 2. јула 1992. године у Лондону. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.
После његове смрти у Београду је основан Фонд „Борислав Пекић“, чији су оснивачи Српски ПЕН-центар, Српска академија наука и уметности, Министарство културе, Бранко Драгаш, Удружење књижевника Србије и Љиљана Пекић, која је и директор Фонда. Циљ Фонда је промоција и публиковање Пекићевих дела, старање о пишчевој заоставштини као и пројекти „Борислав Пекић нашој деци“ и годишња додела награде „Борислав Пекић“ за књижевна дела у настајању. Фонд редовно објављује и публикацију „Анали Борислава Пекића”. Писци који су добили награду Фонда „Борислав Пекић“ за нова дела временом су постали афирмисани ствараоци савремене српске књижевности. У „Аналима Борислава Пекића” сваке године се штампају критике и студије о разним аспектима Пекићевог стварања, као и одломци из романа награђених писаца и исцрпна Пекићева библиографија, која се сваке године ажурира.
Након пишчеве смрти бригу о публиковању његових рукописа, како објављених тако и оних из заоставштине, као и сајт www.borislavpekic.com, преузеле су његова супруга Љиљана Пекић и ћерка Александра Пекић.
Велики део Пекићевих дела је публикован постхумно. Време речи, 1993; Одмор од историје, 1993; Градитељи, 1994; Рађање Атлантиде, 1996; Скинуто са траке, 1996; У трагању за Златним руном у три тома, 1997; Изабрана писма из туђине, 2000; Политичке свеске, 2001; Философске свеске, 2001; Кореспонденција као живот I и II, 2002-2003; Сабрана писма из туђине, 2004, Роботи и сабласти (збирка необјављених драма), 2006; Изабране драме, 2007; Изабрани есеји, 2007; Морал и демократија (збирка интервјуа и есеја), 2008; Маргиналије и моралије (збирка мисли из објављених и необјављених дела), 2008.
Борислав Пекић је за собом оставио огроман корпус књижевних манускрипата који се састоје од комплексних коментара о настанку и развитку тема у Златном руну, Атлантиди, 1999, са филозофског, антрополошког и историјског становишта.
Његова супруга и ћерка су 2012. објавиле дело Стопе у песку које садржи говоре и предавања које је Пекић држао широм света.
На Цветном тргу у Београду је 2. марта 2016. откривен споменик Бориславу Пекићу.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic