Филип Вишњић: 250 година од рођења

visnjicfilipgodisnjicanet1ГОДИШЊИЦЕ:
ФИЛИП ВИШЊИЋ, 250 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА

Понедељак, 16. октобар у 20 часова
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд
Годишњице: Филип Вишњић, 250 година од рођења

Учествују:
Љиљана Пешикан Љуштановић
Бошко Сувајџић

Уређује и води Дејан Симоновић

Користећи се нашом епском традицијом, и уносећи у њу нове садржаје, осећања и схватања, па каткад и нове тачке гледишта, Вишњић израста у песника велике снаге и разноврсних способности. У његовим песмама има и потресне трагике, и суровог војничког хумора. Он сјајно слика масовне сцене и велике слике (небо над Србијом, ширење устанка, војне логоре, кретање војске, битке, опсаде градова, џелепе опљачкане стоке), али исто тако сјајно уме да исклеше језгровит и ефектан афоризам („Не дај града без велика јада“, „Свака мајка рада виђет сина“), или да у цигло један стих стави велику и живописну слику („црвен пламен свезан је за небо“). Он се с лакоћом и вештином највећег мајстора служи читавим обиљем ритмичких средстава — анафорама, епифорама и палилогијама, унутрашњим и спољашњим римама, богатим и драматичним рефренима, асонанцама и алитерацијама, инверзијама, реторским питањима, узвицима. „Почетак буне против дахија“, „Бој на Мишару“ и „Бој на Лозници“ спадају међу најбоље примере наше песничке реторике. Било би логично очекивати да ће та песничка снага инспирисати даљи развој наше усмене епике. До тога, међутим, неће доћи. Време усмене поезије је прошло, и Вишњић се неће наставити у новим певачима, него у новим писцима. Биће то они писци који ће произићи из наше десетерачке традиције.
(Одломак из огледа: Љубомир Симовић „Песме Филипа Вишњића“, 1980)

ФИЛИП ВИШЊИЋ (1767–1834)

Рођен 1767. на Мајевици, у селу Горња Трнова. Био је из богате породице Вилића. Ослепео већ у осмој години, била је то последица прележаних великих богиња.  Рано је остао без оца а у својој двадесетој години и без стричева. Тих година му умире мајка по чијем је надимку Вишња добио презиме.
Филип Вишњић путује и зарађује за живот као гуслар. Певао је и српској и муслиманској публици. Обишао је Босанки пашалук, Херцеговину, дошао је до Травника и Бањалуке, до Пријепоља и Пљеваља, Стигао је и до Скадра.
У Србију прелази 1809. године, са српском војском која се повлачила из Семберије. У току Првог српског устанка, Вишњић из певача прераста у песника и ствара сопствене пемсе од који су најпознатије и најзначајније „Почетак буне против дахија“, „Бој на Мишару“ и „Бој на Лозници“.
По слому устанка 1813. године, настањује се у сремском селу Грк, где је проводио само зиме, а током лета је путовао широм Срема, Бачке, Баната и Славоније.
Вук Караџић је забележио тринаест оригиналних Вишњићевих песама са темама из Првог устанка и четири старе, прерађене.
Филип Вишњић је преминуо у Грку, 1834. године.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic