Иван Антић: МЕМБРАНЕ, МЕМБРАНЕ, поговор Марјан Чакаревић. – Нови Сад: Културни центар Новог Сада, 2016. – 122 стр.
Већ је прва књига прича Тонус (Матица српска, 2009, едиција Прва књига) наговестила “нови” прозни глас у савременој књижевности. Са књигом Мембране, мембране која садржи 8 прича Иван Антић (1981, Јагодина, студирао књижевност и филозофију у Београду и Љубљани, живи и ради у Љубљани) потврђује промене (ширење тематике, наративних поступака, повећану могућност да и просечни читалац “прозре” интертекстуалне сегменте у причи, смањивање херметичности) што је писац поговора М. Чакаревић сажео у реченицу: “Линија која разграничава ове две књиге (Тонус и Мембране, мембране) утолико није само линија подразумеване (животне), зрелости, већ и она која значи прелазак из бочних у главни поетички ток.” Примере добро изведене самоанализе ликова, далеко од психологизирања, промене у стањима свести које изазивају и промену у њиховом делању налазимо у готово свакој од прича. У причи Лонгитудинално, од јунакове фасцинације мало ољуштеним малтером на зиду једне куће, што није уобичајено за тај део града, стижемо до његовог одласка на концерт и чуђења пред покретима тела отменог проседог господина који седи испред њега са супругом, који њима убедљиво прати музику. Наратор се пита да, парафразирамо, како је могуће да атонална музика која се тицала анксиозности и тескобе у првој половини 20. века, сада, готово сто година касније постаје за једног старца најслађи цвркут птица и врхунска мелодичност, рајска арија. На своје дубоко разочарење у паузи концерта од двојице посетилаца који су познавала старог господина сазнаје да су у питању тикови. Затим обрт у свести наратора: “Тек тада сам схватио да то јесу тикови. Али какво савршенство у томе. Какав перфекционизам покрета тих тикова, колико прецизно гипки и сабразни свакој музичкој фрази.” (цитат, курзивно писмо је ауторово. Често га користи у причама да поцрта нијансе, појача читалачку пажњу према опису неког пејзажа, ентеријера, али и стању свести појединих ликова, или гласу свезнајућег приповедача). Звуци звона за јутрење, звуци изазвани превлачењем чаша преко неког од жичаних инструмената, најзад, милозвучна сирена амбулантних кола указују на ширење планова приче, уместо једнодимензионалних описа. За крај један цитат из приче Смрт и адреса ( дужине 73-108 стр, према М. Чакаревићу и писцу ових редова антологијске вредности): “Но, истог трена осетио си колико је у теби неповерења према полицији, према држави. И то према тој полицији и тој држави, односно, тој полицији у тој држави. А, у ствари, тој држави у тој полицији.”
Н. Ћосић, 9. 3. 2017.