Интегрална верзија интервјуа објављеног у листу Данас, викенд издању за 30.09. и 01.10. 2023. године
Разговор водила Ивана Матијевић
Ненад Милошевић: Желећи скандал, Татајна Росић линчовала је истину и логику
– Управни одбор Српског књижевног друштва и ја смо желели да се скандал који нам је након разрешења са места главне уреднице Књижевног магазина обећала Татјана Росић што пре заврши. Међутим, она после написа на друштвеним мрежама, на порталу Нова и слањем отвореног писма члановима СКД-а наставља да у листу Данас износи неистине без икакве аргументације и основа и поред тога што се једноставним увидом у документа и чињенице могу сазнати стварни разлози разрешења – каже у разговору за Данас председник УО Српског књижевног друштва Ненад Милошевић реагујући на интревју са Татјаном Росић објављен у претходном викенд издању наших новина.
* Тек месец и по дана након што је представљен нови (тро)број Књижевног магазина на челу са новопостављеним уредништвом, из Српског књижевног друштва стигла је вест да је “због неиспуњавања издавачког плана и финансијске неодговорности” Татјана Росић Илић разрешена са функције главне и одговорне уреднице. Можете ли подробније да образложите ову наизглед изненадну одлуку?
– Од самог почетка свог уредниковања Татјана Росић је била упозната са буџетом којим располаже. Најмање десет пута предочио сам јој с коликим средствима може да рачуна. У чему се састоји њена финансијска неодговорност? И поред тога што до уговором предвиђеног рока није објавила довољно бројева КМ, што је такође био основ за раскид уговора, прекршила је и досадашњу праксу предлагања хонорара за сараднике. Иако не може да одлучује о плаћању сарадника без одобрења УО, Татјана Росић је уценила УО СКД тако што је на листу хонорара које је достављала (таблицама, како их је назвала) а које је непрекидно проширивала, на крају ставила све сараднике, њих 29, са нето и бруто износима, који се у збиру, гле чуда, поклапају са износом, одређеним уговором са Министарством културе за хонораре у Књижевном магазину за читаву годину! Тако нас је довела пред свршен чин. Све табилце су на мејл адресама СКД-а. Ово је најважнији део њене јавне презентације хладнокрвно и лоше режираног „скандала“. Она је та која се бори да сви хонорари буду исплаћени, по цену тога да после првог троброја не остане ни пара за наредне хонораре.
Татјана Росић је увећала трошкове штампе за 80.000 динара захтевајући да корице буду штампане двострано и да неколико страница буде у боји. У последњем тренутку је од штампара захтевала да тираж буде увећан за 150 примерака. Испуњењем ових захтева цена коштања по примерку износи 1.300 динара а његова малопродајна цена износи 750 динара (аутономна одлука ТР)! За два месеца, колико је мени познато, није продато више од двадесет примерака. Уосталом, КМ није комерцијално гласило. Од укупног буџета у износу од 525.000 динара (подразумева штампарске трошкове, хонораре, дизајн, прелом, припрему за штампу, дистрибуцију) потрошила је за један троброј 431.000 динара, или преко 70 процената укупног буџета предвиђених за осам бројева!
* Да ли сте покушали да јој на све то укажете и нађете решење пре него што сте је сменили?
– Росић тврди да ју је изабрала Скупштина СКД-а а сменио Управни одбор. То је још један пример незнања Т. Росић и/или злонамерног извртања чињеница. Главну уредницу је изабрао и разрешио Управни одбор који је за то надлежан. Када сам јој на последњем састанку предложио да изузме хонораре уредника и сопствени, које ће можда надокнадити касније, до краја године, из неке донације или другог прилива (да је уложила мало енергије и публицитета, можда би средства за КМ била далеко већа), и тако омогући објављивање и преосталих бројева, предвиђених издавачким планом, Росић је категорички, и поред мог упозорења да ћемо бити принуђени да је сменимо ако сама не поднесе оставку, понављала: сви хонорари морају бити плаћени! Принцип сви морају бити исплаћени могла је да задовољи да је поделила целу суму којом је располагала са осам и тако добила тачан износ средстава за сваки појединачни број. Тиме би свакако хонорари били мањи али би принцип био испуњен и сарадња настављена. У не тако краткој историји Магазина уобичајено је било да уредници не примају хонораре, сем главног уредника/уреднице, а претходна уредница се одрекла свог хонорара. Рад свих претходних уредништава био је заснован на волонтерском раду.
Тзв. Отворено писмо Т. Росић послато члановима СКД нема никакве везе с исплатом хонорара. Т. Росић тврди да је после тог притиска почела исплата хонорара. Новац је могао бити исплаћен само од онога часа када је приспео на подрачун СКД и рачуноводствено обрађен. Сав новац који СКД добија од Министарства за културу и од Скупштине града је строго наменски и мора се правдати у обавезним извештајима. Нико од чланова УО СКД не може да подигне никакву готовину.
* Росић је смењена не само због горе образложене финансијске неодговорности, већ и због неиспуњавања издавачког плана. Можете ли да објасните на шта се конкретно ова примедба односи?
– Татјана Росић је на дужност главне уреднице ступила 17. марта 2023. а троброј се појавио средином јула што нам говори да је могла, да је хтела, да припреми најмање два броја јер је новац у штампарији био обезбеђен а новац од Министарства, који је потрошен за хонораре, ионако је стигао тек крајем августа. Дакле, уредница је могла да штампа и „обичан“ број половином априла или почетком маја. Па и када су се у Београду и у околини Младеновца одиграли трагични догађаји које је уредница желела да обради у часопису могао је број, двоброј или троброј да се појави почетком јуна, а троброј је изашао тек средином јула!
Обавезе главног и одговорног уредника предвиђене уговором штампане су на једној страни. Росић очигледно није пажљиво прочитала уговор, или је сматрала да је уговор не обавезује. На последњем састанку, четири месеца после потписивања уговора, изјавила је да „не зна шта је то свеска а шта број“ (свеска може садржати више бројева, као штампани троброј) како би избегла одговорност.
Најзад, изјавом у интревјуу да су сменом редакције укинута средства једној младој и иновативној редакцији са четири доктора филолошких наука показала да још увек не зна да се средства не додељују редакцији него СКД-у, односно издавачу. Иако се старосна граница помера, за редакцију чије је просек година преко четрдесетпет не можемо рећи да је млада. Већ трећи пут уредница понавља да су у питању четири доктора филолошких наука. Међутим, Ненад Јовановић није доктор филолошких, већ неких других наука.
После свега овога, не смем ни да посмислим шта би се догодило да је Росић смењена пре изласка из штампе троброја КМ.
* Шта са опаском којом започиње интервју – да је Конгресна библиотека тражила електронско издање Магазина а да је уследила смена уреднице, и са оптужбом да је “комесарски” смењено и читаво уредништво и тиме “линчован уређивачки концепт”? Да ли сте се у било ком смислу мешали у тај концепт?
– Татјана Росић свој памфлет започиње тврдњом да јој се три пута обраћала Конгресна библиотека из Вашингтона с молбом да им се достави електронско издање троброја Књижевног магазина који је она уредила. Заправо, молба Конгресне библиотеке се односила, не на троброј КМ који Росић потписује као главна уредница, већ на публикацију Књижевни магазин са до сада објављеним и будућим бројевима, у дигиталној верзији јавно доступним на сајту Удружења на адреси: хттп//www.скд.рс/магазин. СКД је позитивно одговорио на овај захтев. Најновији број није постављен раније на инсиситирање Татјане Росић, због очекиваних прихода од продаје. Када се показало да су очекивања нереална и продаја врло слаба, она се пожалила како СКД часопис крије од очију јавности, што нема никакве везе са реалношћу.
Ни у једном тренутку се нико из УО (ни ја) или Секретаријата није мешао у уређивање троброја. На који је то начин уредница у троброју следила „нове токове савремене светске културе као и културне феномене који одређују српску и регионалну културну сцену… те да ће настојати да постане простор откривања и афирмисања нових стваралачких гласова, како домаћих и регионалних тако и страних аутора“, како је у уводнику обећала? У досадашњим бројевима КМ, почев од првог из 2001. године, објављено је на стотине страних и регионалних аутора. Уредница се хвали да је из региона објавила два хрватска аутора и једну списатељицу из Бања Луке! У троброју! У рубрикама прозе и поезије заступљена су само четири песника и пет прозних писаца, и то припадника исте генерације. Уредништво је приступило раду на Магазину као да он нема никакве везе са СКД-ом. Једина моја сугестија уредници била је да при ангажовању и одабиру текстова за КМ има на уму и чланове СКД-а, поготово што се последњих година друштво самомаргинализовало. Дакле, нико није линчовао уреднички концепт Т. Росић али је Т. Росић линчовала истину и логику. Т. Росић је, вероватно из саморекламерских разлога, хтела скандал.
Узгред, омаловажавање и вређање људи у Секретаријату СКД, намерним или из незнања изнетим неистинама током последњег састанка са мном, те довођење у просторије СКД ненајављеног и непозваног Драгана Ђорђевића који је ваљда требало да нас застраши а који нас је вређао назвавши нас шибицарима, људе знатно старије од себе, ја који сам у овим просторијама боравио као уредник у Књижевним новинама и пре него што је СКД основан, не памтим.
* Спочитава вам, сада већ бивша, уредница и родну неравноправност и, још горе, непотизам.
– Уредница замера УО како се он састоји од самих жена и само једног мушкарца, мене, Ненада Милошевића. Па како би прононсирана феминисткиња реаговала да је обрнуто! Откуд Росић зна да ће будуће, в.д. уредништво спроводити патријархалну уређивачку политику, како може знати! И чију патријархалну политику? На основу чега може да тврди да ћу ја владати из сенке (пре готово тридесет година био сам у уредништву феминистичког часописа ПроФемина) и колико дуго, с обзиром на то да одлука гласи да се до краја године распише конкурс? Очигледно је да такмичење у феминизму достиже своје гротескне размере у Србији, као и у левичарству, или, левичарењу!?
Сада нешто о непотизму: Члан Комисије за пријем нових чланова постао сам пре него што сам изабран за председника УО СКД; Даница Вукићевић, моја супруга, била је чланица Комисије за статусна питања пре неколико година, а ради у Секретаријату СКД-а на повереним пословима по уговору с Министарством културе што је пре пет година одобрио УО када ја, Ненад Милошевић, нисам ни помишљао да се кандидујем за председника УО СКД. Чланица жирија за награду Биљана Јовановић, чија је друга добитница, постала је за мандата претходног управног одбора. Нисам учестовао ни у једној одлуци која се тицала статуса моје супруге (обавља поверене послове везане за самосталне уметнике који своја права остварују преко СКД-а). Да је Дејан Симоновић особа задужена за заштиту података личности је сасвим логично јер је он секретар СКД-а .Татјана Росић је узела на себе да прикупља и шаље на службени мејл податке са адресама, ЈМБГ-ом и бројевима рачуна сарадника и уредника, уместо да их је обавестила да на службену адресу СКД пошаљу своје податке за ауторске уговоре.
Истичем да чланови УО ни ја не примамо никакав новац за свој рад.
Низ неоснованих оптужби је у интервјуу Надежди Радовић изрекла Татјана Росић а да се новинарка ниједанпут није запитала да можда нешто од тога није истина. Иако сам тридесет година новинар не могу да разумем такав новинарски ни истраживачки поступак.
Росић се, говорећи о једном удружењу грађана, позива на правну државу а можда би требало пре да се позива на традицију владавине права у чијем је средишту управо неприкосновена личност грађанина коју је она изношењем увреда и дисквалификација унизила.
* Надовезујући се на оптужбе о непотизму, Росић помиње и “исељавање” Београдског књижевног часописа и Трећег трга из просторија СКД, те закључује да се из СКД “растерују људи, осујећују пројекти, преузима простор”. Да ли је неко и, ако јесте – ко и зашто, истеран из просторија СКД?
– Београдски књижевни часопис чија је редакција наводно исељена је редакција приватног часописа која је просторију на коришћење добила привремено и давно. Друштво Хипербореја предало је права на издавање Београдског књижевног часописа Радионици Рашић која се на наш захтев иселила из просторија које је Град Београд доделио на коришћење искључиво СКД-у. Потрошену електричну енергију и воду је више од једне деценије плаћало СКД.
Приватни издавач Трећи трг је добио дозволу од бившег секретара СКД-а Душка Новаковића да користи столицу у просторији где се некада налазила редакција часописа Поезија и Источник. Новаковић такву дозволу, на коју се Дејан Матић годинама позивао, није могао дати. Невелику просторију на тавану у Француској 7 и по старом и по новом споразуму Удружење преводилаца Србије, УКС и СКД деле на три равна дела, с тим што је у последњем споразуму додат члан који гласи да се просторије удружења не могу давати на коришћење трећим лицима. На молбу Дејана Матића рок за исељење Трећег трга из просторија Друштва је продужен за три месеца и истиче 1. октобра 2023.
Росић „растеривањем људи“ назива решавање ових проблема као да други наши чланови такође нису издавачи или чланови других НВО које се баве културом и који би могли такође захтевати да им се простор уступи.
* Најзад, откуда је, по вашем мишљењу, а према изјави Татајне Росић, дошло до поделе на оне у Српском књижевном друштву и њу, тј. оне који су, како би се рекло – на њеној страни? СКД је настало управо као реакција на “затварање земље у њене мале и тесне границе, на излоацију како од региона тако и од света, на дилентатизам”…
– У свом тексту у Данасу Росић је изнела неколико ставова који немају никакве везе са њеном сменом, па чак ни као контекст. Ту се помињу трендови културне политике у Србији, земље са „малим и тесним границама“.
Зашто она све то чини, не престајем да се питам: да би повећала свој рејтинг, да би поларизовала СКД, књижевну јавност. Да нам покаже како никакав уговор не може бити изнад њене визије, генијалности или воље? Зар то није насиље које се служи слободном штампом? Зашто нико од новинара није тражио на увид уговор или Статут СКД-а, већ се ставови, додуше малобројни, заузимају у овом случају које се тиче угледа СКД-а по принципу рекла-казала? Зар напредној Србији коју наводно представља Татјана Росић није стало до угледа СКД-а као израза промене културне парадигме 2000. године? СКД је очито био само средство рекламирања и препоручивања себе, само се питам коме?
Јасно је да Татјана Росић својим оптужбама, у тренутку заоштравања политичке борбе у Србији, жели да нас по принципу пријатељ─непријатељ ефективно сврста у непријатеље културе, демократије и грађанских вредности нове Србије и Србије будућности у чијој се колони она сада наводно налази. Њен однос према СКД-у, који је показала сада и у јавним наступима, потврдио је сумње које су се готово од почетка јавиле, да Росић СДК третира као средство за постизање циљева који немају везе ни са СКД-ом (еснафско, књижевно, удружење грађана, невладино, репрезентативно) нити са Књижевним магазином (гласилом СКД-а).
Ивана Матијевић
Аф
Зар је комесарство за једну левичарку негативно?
Прво што сам угледао када сам отворио страну са текстом Татјане Росић у Данасу била је фотографија са мајицом на којој је лик Че Геваре (испрва нисам био сасвим сигуран, али сам редукцијом, није Аца Лукас, није Исус нити Теофил Панчић дошао до закључка да је у питању Че); а онда сам опазио и другу на којој је Т. Росић на врху неке зграде, претпостављам њујоршке, што ме је збунило тако да сам на тренутак, сетивши се њеног километарског писма члановима СКД-а помислио: амерички прогрес и герила, то је тај спој можда нове левице, чији је воз протутњао поред мене а да га нисам ни опазио. Опет, зашто би комесарство за једну нову левичарку требало да има негативно значење с обзиром на то да се двадесетовековна левица, поготово она ратна и револуционарна, не може ни замислити без позитивне улоге што ратних што народних комесара.
Аф2
Материјална и нематеријална штета
Црна рупа, како Т. Росић увредљво назива Пресинг, издавача и штампара из Младеновца који је сваки посао са СКД-ом радио по уговору и у доброј вери, у циркуларном писму неколико пута је омаловажила и увредила. Предраг Милојевић је на крају био принуђен да се писмом обрати и затражи објашњење за такво понашање. Т. Росић је за релативно кратко време, као нико пре ње, СКД-у нанела знатну материјалну и нематеријалну штету. Њено деловање било је усмерено пре свега на интерну публику, на сараднике-ауторе и круг око њих, које је вероватно желела да импресионира својом бескомпромисном борбом за хонораре (сада када готово нико не плаћа прилоге у књижевним публикацијама). Она тражи – ОНИ не дају! Она загрми – ОНИ плате!