Награда Биљана Јовановић 2025 – говор Саше Ћирића на додели

Саша Ћирић

Допунски говор на додели награде „Биљана Јовановић“ за 2025. годину 23. септембра 2026. у Српском књижевном друштву, у својству члана жирија

И даље захвалан на указаној прилици да после две и по деценије „бивствовања“ на српској књижевној сцени будем позван у један релевантан жири, изражавам и то задовољство што је реч о награди названој по доследној модернисткињи, феминисткињи, антиратној активисткињи, експерименталној колико и ангажованој прозној и драмској ауторки и песникињи. Њен песнички првенац из 1977., књигу Чувар, заправо сабране песме, можемо да читамо у издању које је приредила Соња Веселиновић, ауторка нове студије о Биљани Јовановић.

Протеклих година јавила се дилема у нашој, како се то обично каже, културној јавности, што значи код оних који још читају и конзумирају друге уметничке садржаје, да ли се награда „Биљана Јовановић“ „променила“ и постала награда за двоје, као што постоји чај за двоје или апартман за двоје, будући да скоро сваке године уназад више година ову награду понесе двоје лауреата. Није се променила, није постала пакет за два, две или двоје аутора, иако је мени баш драго кад се тако нешто деси јер ова награда, као кошаркаш Никола Јокић асистенцијом, усрећи одједном двоје писаца.

У исто време то је прилика да се, ако литерарна понуда те године то мотивише, овом наградом истакну књиге из две различите области, прошле године књига поезије и роман, ове роман и књига поезије. Сасвим је легитимно да неко не дели овај мој ентузијазам о подели награде и то свакако неће бити правило у две наредне године колико ми је преостало од мандата. Будући да је од пре неколико година СКД установио награду „Воја Чолановић“ која је намењена искључиво књигама прича, предлажем да се размисли да се награда „Биљана Јовановић“ додељује (само) за поезију, роман и драму.

Сад веома сажето о продукцији прошле године. Мој је утисак да смо ове године имали садржајнију понуду у области романа, уз неколико књига прича, док је прошле године поезија била доминантнија. Такође, у јануару смо се суочили и са нестатутарном одлуком НИН-овог жирија да стави по страни два романа двојице лауреата, ваљда доста им је било једанпут, па смо деловали и анти-остракистички, иако у завршној одлуци тај моменат није играо никакву улогу. Заправо, било је ту неколико необичних књига поезије, баш по мери и укусу Биљане Јовановић, какве су књиге Ивана Антића, Јане Растегорац Вукомановић, Стевице Шепре Михајловића, Предрага Милојевића или Татјане Бијелић, романа у стиху, за мене поеме. Било је још неких, али ја ове вредносно издвајам. Као и приче Олега Томића, Зорана Ж. Пауновића и Жељка Јанковића, борског, неготинског и панчевачког аутора. И на крају романи Огњена Аксентијевића, Дивне Попов, Дејана Атанацковића, Далибора Пејића и мој неостварени фаворит Саша Каралић.

А сад мало о лауреатима, Даници Павловић и Саши Илићу. Обоје су рођени 1970-их, ’76. и ’72., живе у Београду и обоје троше доста година у припреми сваке своје књиге.

Даницу Павловић сам као ауторку најпре упознао у поетичкој антологији Дискурзивна тела поезије коју је Ажин, Асоцијација за женски иницијативу, објавила 2004., са још 12 песникиња. Једна од одлика тог пројекта било је повезивање песничке праксе са различитим теоријама, што је и Даницу Павловић навело ка суочавању како песнички текст настаје и шта све значи. Последице тога виде се и у њеним књигама, Слободна територија из 2011. и посебно у награђеној Забава код мојих ја. Ту је на традицији језичке и концептуалне поезије, којој ето припада и Биљана Јовановић, саставила књигу која је промишљено конципирана од четири циклуса. Први, „Смањени свет“, нас води у свет логаритама, андроида и киборг организама. У другом, „Соаре код мојих ја“, тело је у првом плану (стих: „Трауме су руптуре у телу“). Трећи циклус, „Институције“, прожет је економским и социјалним мотивима (криптовалуте, банкарски рачуни), док завршни, „Нови свет“, уводи и неке моменте утопијске перспективе. За мене је, читалачки, Забава код мојих ја подстицајан пример модернистичког израза у српској поезији данас. Тај израз је родно самосвестан, подстицајно језички хибридан, сазнајно релевантан и опомињући, распон се креће од позивања на теорије рода и политичку економију до сајбер сфере и неизвесне употребе нових технологија. Опет, у исто време, песнички израз Данице Павловић је интроспективно стишан, дискретно игрив и духовито запитан над том „шизофреном“ подељеношћу или мултипликацијом идентитета унутар привида јединства тог нашег ја.

Двоструко ми је драго што се ове године међу двоје лауреата нашао и Саша Илић. Прво јер сматрам да је Рт најбољи роман који је објављен прошле године код нас, друго стога што је реч о писцу чији положај дели терет бескомпромисне критике коју његове колумне и књиге садрже. Дакле он је непожељан за књижевни естаблишмент и академске институције, као и за националистичке медије. Чак је и НИН-ова награда коју је добио за претходни роман, Пас и контрабас, у жирију прошла тесном већином, па је покренула читав талас бојкота НИН-ове награде. Основана је „десна алтернатива“ у виду награде Београдски победник БГБ-а, а зарадио је и оцену да је „Ратко Младић српске књижевности“, што је аутора те крилатице објављене у таблоиду, коштало неповољне судске пресуде.

Дакле скоро па омражена личност или персона нон грата српске књижевности, којој не смета да зарати са било ким, па ни са аутором ових редова са којим није говорио десетак година и трансформисао га у једног од одбојнијих антагониста у претходном роману. Када већ отварам душу, да кажем и ово: Саша Илић је несумњиво најбољи писац српске књижевности генерације 1970-ог годишта и то најбољи као архитекта књижевног текста, па је сваки његов роман, и Рт разуме се, једно веома сложено, али и веома функционално здање; а у исто време дело које интенционално провоцира савест читалаца и јавности у Србији подсећајући на политичку и војну одговорност српског ратног и националистичког пројекта који је са своје стране довео до распада Југославије, бројних ратних злочина, напрасне послератне амнезије или оправдавања таквих политика. Занимљиво ми је како је роман Рт, управо у односу на ову очекивану тематску матрицу Илићевих романа, направио искорак. Док је Пас и контрабас својим полемичким трагизмом тежио ка зори или свитању Републике, дотле је Рт један заправо виталистички и оптимистички роман који прецизно мапира скуп нових проблема с којима морамо да се носимо, али и можемо да изађемо на крај: од еколошке борбе за одбрану од распродаје и токсичне експлоатације домаће земље, воде и ваздуха, до оснаживања значаја партизанске антифашистичке борбе у Другом светском рату и критичке прозивке опортунизма једног од највећих писаца нашег српско-хрватског језика, Иве Андрића, у оном сегменту романа који је уобличен као врло узбудљив ратни трилер.

Није тренутак да се подробније бавим анализом свих аспеката овог романа. Задовољан сам што сам био део жирија који је гласао да награда „Биљана Јовановић“ за прошлогодишњу књижевну продукцију припадне баш вама. И у своје име вам честитам на томе.