НАЈКРАЋЕ ПРИЧЕ – српских писаца, изабрао и приредио Славољуб Марковић.- Београд: Граматик, 2017.- 158 стр. gramatik56@yahoo.com
Књига садржи по једну “најкраћу” – кратку причу 123 писца. Жанровским појмовима најкраћа и кратка прича обухваћена је форма која текстуално заузима простор од рецимо неколико реченица, пола странице, највише до две – две и по странице. У тој “економији језичког израза” код различитих писаца (приповедачи, песници, романсијери, есејисти…) добијамо најразличитије садржаје исказане кроз опис, ситуације, догађај, осећање, мисао, дијалог, монолог… може се и даље набрајати, али форма је пресудна за термин “најкраћа” или “кратка” прича. Славољуб Марковић је главни уредник часописа Прича (излази континуирано од 2007. у четири годишње свеске) посвећеног искључиво домаћој и страној причи, стога је, рекли бисмо, релевантан приређивач ове драгоцене панораме – мале антологије кратке приче. Већини од аутора заступљених у књизи основна стваралачка вокација често није форма кратке приче, али оно што су написали у тој форми има вредност и делимично је на то указано у Марковићевом избору. Књигу отварају класици српске књижевности: Јован Ј. Змај, Таса Ј. Миленковић, Иво Ћипико, Бора Станковић, Лујо Војиновић, Радоје Домановић, Петар Кочић, Исидора Секулић, Милица Јанковић, Јулка Хлапец Ђорђевић, Милутин Ускоковић, Станислав Винавер, Иво Андрић, Александар Вучо, Душан Матић, Марко Ристић, Љубомир Мицић, Бранко Ве Пољански, Ристо Ратковић…
Набрајајући стигли би до краја, али прескање појединих аутора неће никог наљутити. Ту је књига, изашла неколико дана пред овогодишњи октобарски Сајам књига у Београду. Ево још неколико писаца насумице изабраних из садржаја: Видосав Стевановић, Давид Албахари, Ранко Рисојевић, Миодраг Вуковић, Рајко Лукач, Љубица Арсић, Мирослав Тохољ, Михајло Пантић, Немања Митровић, Самир Садиковић, Весна Капор, Јелена Росић, Немања Раичевић… Оливера Недељковић, Мића Вујичић, Иван Антић. Ову информативну белешку завршићемо том “најкраћом” прозом.
Јован Јовановић Змај
КОД САМРТНИКА
Насред зида икона.
Пред иконом гори свећа воштаница.
Мало ниже на столу лежи покојник – прекрстио руке као да се Богу моли.
Пламен воштанице не сија на њега управо, већ се светлост тек са иконе одбија и пада му на лице, које као да је од истог воска као и воштаница.
Ја сам дошао по дужности општинског лекара да видим је ли заиста мртав.
Јесте – не може бити мртвији.
Задржах се још минут-два. Гледам ону светлост што је икона шаље на мирно му лице.
Не знам ко је био, ни шта је био. Не знам је ли веровао што катихизис учи, или можда није никад ни завирио у њега. То не могу да прочитам са црта његовог лица ни спрама светлости иконски благе.
Загледао сам се у светлост што се са иконе одбија на њ. – Ако је веровао, та га светлост благосиља; а ако није веровао – она му прашта.
А зар би и могла светлост друкчије чинити!
Змај је своје кратке приче назвао прозаидама, тј. мислио је да су то само скице, недовршени текст, запис. Међутим, савременици га негирају. У наведеној причи имамо драматичну фабулу – смрт човека, имамо “заплет” са светлошћу (достојан слика једног Вермера, Рубенса, Гоје, импресиониста). Имамо све. Осим одбијања светлости, ту је и лекар. Јер он је је уочио то осветљење.
Енес Халиловић
УСЛИШЕНЕ МОЛБЕ
Почели су од ријечи. И бивала је ријеч на ријеч, па су престали да зборе. Молио је Синан да изгори Омерово сијено, бунар да му пресахне, снет жита да му уништи и мумуруз, прије свиле, да му се упухља, а сво робље Омерово осип да спопадне, па да се боровом кором чешу… То исто, Омер је молио за сијено Синаново, бунар, жита, мумуруз, осип…
Обојици бијаху услишене молбе, а ниједан не захвали.
И ова прича је доказ “кључног принципа сажетог приповедања (са што мање речи рећи што више)”, цитат је из предговора Михајла Пантића за његову пионирску антологију кратке приче МАЛА КУТИЈА – (најкраће српске приче 20. века, прво издање Југословенска књига, Београд, 2001). После те антологије, професор Душан Стојковић и писац Дејан Богојевић су 2011. објавили свој избор, да би се овим Марковићевим избором писаца и прича наставила дужна пажња једном од прозних жанрова који често оде и у квалитетну поетску прозу, или песму у прози за шта је леп пример заумно сновидна прича Бранислава Вељковића:
САЊАТЕ СВАКЕ НОЋИ
Шта мислите ако исти сан сањате сваке ноћи, ако сањате спајалице, ако ујутру будни видите: спаваћа соба пуна је спајалица, ако узмете лопату, ако широким замасима избацујете у двориште сањано, ако огромним камионима одвозите спајалице изван града, ако гомиле достижу висину зграда, ако су снови бржи од вас, ако не стижете да очистите град, ако улице и тргови бивају затрпани спајалицама, ако се колебате, ако се бојите ноћи без сна, ако се још више бојите ноћи са оваквим сновима, ако престанете да спавате, ако собе, дворишта, улице, бивају очишћени, ако не стижете да предахнете, ако почињу да падају дуге и тешке кише спајалица?