Пекић као драмски писац

pekicdramskipisacplakatПЕКИЋ КАО ДРАМСКИ ПИСАЦ

Понедељак, 6. новембар у 20 часова
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд
Годишњице: Борислав Пекић (1930–1992)
Пекић као драмски писац

Учествују:
Весна Црепуљаревић
Јелена Ковачевић
Дуња Бојчић
Марија Благојевић
Лазар Бојичић

Уређује и води Дејан Симоновић

Осветтљавамо драмско стваралаштво Борислава Пекића.
pekic03Пекић је плодан, значајан и награђиван драмски писац. Његов драмски опус укључује драме (неке од њих су извођене али не и објављене у штампаном издању): Цинцари или Корешподенција, Како забављати господина Мартина, Категорички захтев, Сива боја разума, Обешењак, Тезеју, јеси ли убио Минотаура, У Едену, на истоку, На лудом белом камену  или Буђење вампира, Разарање говора, Чаробни кофер госпође Х  или X + Y = 0, Чај у пет или Излет у златан град, Чисти и нечисти или Чудо у Јабнелу (из Времена чуда), Чудо у Гадари (из Времена чуда), Чудо у Јерусиламу (из Времена чуда), Лазар из Витаније (из Времена чуда), Жене са Сиона (из Времена чуда), Уметност и стварност, Ко је убио моју бесмртну душу?, Како се калио један господин, Бермудски троугао, Стоосамдесетшести степеник, Генерали или сродство по оружју, Рђав дан на Stock Excahngeu, Oбешењак, Rајнске задушнице, Ко је убио Lilly Schwarzkopf? , Ремек дело или Судбина уметника (део из Златног руна, том III), Нека се збуде писмо (по Времену чуда).

„Никад нисам марио за сцену за коју се говорило да живи зато што је с ње допирао задах загореле масти, или су се на њој са ужасавајућом монотонијом ређали изрежирани клишеи који су човеку јасни и неподношљиви и у животу, а техника је у гледиште удувавала ледену промају вентилатора да нам дочара зиму. Не тврдим да ме извесне епизоде извесних натуралистичких, веристичких, документаристичких, реалистичких режија нису узбудиле, наравно да јесу, али се то исто може рећи и за сваки одговарајући призор из живота.1 За тако нешто нисам се морао излагати трошковима. Јер, најзад, најбољи начин да човек гледа рђаве драме је – живот. Кад хоћу да видим добру, ја онда идем у позориште и гледам – Уметност.
И није реч само о томе што се „реалистички призори“ програмски праве да симулирају живот, него што се, такође програмски, увек праве с најбаналнијим погледом на свет, који, и опет програмски, увежбано клизи по рељефу ствари, савршено несвестан њених правих димензија. Реч је о наседању очигледностима, о ропству моделима, о кокошијем слепилу за иза-стварну стварност, укратко: о давно и унапред плаћеној вожњи утврђеним трачницама једне усахле интелигенције.
Нажалост, толико морам признати, тежином слободног пада уметност ће увек тежити да се изједначи са животом. (И управо у отпору према овој инерцији, рађа се она која је уистину велика.) Идемо можда према позоришту у коме ће бити, ако је тема убиство, убедљивије, не тек јефтиније, глумца заиста ликвидирати, него га једну целу сезону плаћати да зубима смрскава кесице са крвљу.2  Према позоришту које ће, као и живот, имати само – премијере.“
(Борислав Пекић одломак из огледа „Позориште као соба за разбијање стакла“)

1 Оно што ме је узбуђивало није био живот. Била је Имитација. Али не зато што је имитиран живот – узрок је у сфери ван њега – јер ме тада не би узбуђивао ни пантомимичар који симулира — камен.
2 Недавно сам гледао комад у коме ништа нијие симулирано.Све је било узвишено стварно. Право да кажем, чак и у просечној јавној кући проститутке то раде боље. И оне, дабоме, симулирају, и јесу скупље од позоришне улазнице, али се, ипак, исплати.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic