Предраг Марковић: Заводник ништавила. – Нови Сад: Соларис, 2017.

Предраг Марковић: Заводник ништавила. – Нови Сад: Соларис, 2017.- 477 стр.

predrag_markovic_zavodnik_nistavila_2017Роман Предрага Марковића има два поднаслова Музеј  и Лавиринт. Када прочитамо књигу разумевамо да се ради о једној “мртвој” спомен соби (писца Максима Горког, нико је данас не посећује, можда зато што су је “сви” у пола века Совјетског Савеза посетили) и другој “живој” споља ишараној младалачким графитима (писца Михаила Булгакова). Прича о читаним и за живота слављеним писцима које време (нови читаоци) баца у заборав и писцима који посмртно довека стичу књижевну славу старија је од 20. века и политичких идеологија. Она постоји од античких времена и ту чињеницу Марковић успешно, алегорично и параболично илуструје на примеру поменутих руских писаца. У Лавиринт овог романа и приватни, историјски, идејни и идеолошки, захваљујући вештини писца лако се улази, али после читања иоле образован човек тек почиње да “слаже” коцкице и размишља о целини приче. Реална радња у књизи почиње од 1948. када се рађа Вера и парадоксално, завршава првим поглављем када се она у болници бори за живот (негде у време перстројке 1986-1987) јер се према речима њене колегинице инфицирала оним чиме њен научни тим инфицира заморчад (махом бели мишеви и зечеви) у сврху проналаска лекова за излечење људи. Њена прича у роману је интроспективна док је нарација њеног поочима Јевгенија Петровича, суштински историографска проза. Занимљиво је и то што Марковић у овом роману не примењује, поготово у нарацији Јевгенија Петровича замршене стратегије, него је то обично причање поћерки за кухињским столом, у шетњи. Он је учи историјским чињеницама о којима у школи предавачи не говори. У Совјетском Савезу у обични грађани уз израз “Потемкинова села” користили и термин “лакировка” који, верујемо не треба преводити. Јевгениј Петрович (рођен 1921.) “историчар”, у стварности у служби најпре НКВД-а потом КГБ-а (совјетска служба државне безбедности) посебно акцентује 1921. када Украјином крстари 7-8 војски (нешто слично у капитулираној Краљевини Југославији од 1941. до 1945: немачка војска, италијанска, мађарска, бугарска, војска Независне државе Хрватске, Југословенска војска у отаџбини, два пука тзв. љотићеваца, Недићева Српска државна стража, и умало да заборавимо Народноослободилачка војска Југославије коју је наследила ЈНА која се услед своје снаге, око 3.500.000 војника првог и другог позива, одлучила да се расформира и подели на пет-шест братских самосталних војски). Јевгениј Петрович посебну пажњу поклања Србима који су подаништво аустријској царици Марији Терезији заменили за подаништво руској царици Јелисавети Петровној, кћерки цара Петра I. Узрок селидбе око 30 000 Срба је развојачење Поморишке и Потиске војне крајине. Предвођени виђеним српским војно-трговачким па и земљоеадничким породицама Прерадовићи, Шевићи, Текелије, Вујићи, Хорвати, Срби се насељавају махом на подручју данашње Украјине и своје области називају Нова Србија и Славјаносрбија. Понекад нам се учини да је Марковић кроз глас свог јунака “дописао” завршне странице друге књиге Сеоба Милоша Црњанског јер се детаљније бави животом одсељених српских породица. Тако сазнајемо да је у Бородинској бици командовало својим јединицама чак шест генерала српског порекла, имамо и причу о команданту закаспијске железнице потомку Хорвата који су са осталима основали Нову Сербиу и другим историјским личностима који припадају и српској и руској историји. Ето, после књиге прича Морали би доћи насмејани лавови (1983), Отменост душе (1989) коаутор важећег Устава Републике Србије (2006, у својству председника Народне скуштине Србије проглашава и потпусује Устав), пред читаоце и критичаре стигао је роман Заводник ништавила.

 

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

admin_skd