Војислав Карановић: Избрисани трагови. – Краљево: Народна библиотека Стефан Првовенчани, 2017. – 69 стр.
Нова песничка књига Војислава Карановића (од 1986. до 2011. објавио је 8 књига песама уз два избора, један на српском, 2005, други билингвално Поезија настаје: изабране песме/Poetry originating: selected poems, 2014, и књигу есеја Ослобађање анђела, 2013.) већ својим насловом сугерише на појмове нестајања, тишине, смирености, на неко мудро свођење рачуна са собом и светом. Реч је о три циклуса
(Истраживање, Тренуци, Додир) са по десетак рефлексивно-дескриптивних песама, односно, лирике првог реда нашег савременог песништва. Под синтагму песничке рефлексије и дескрипције могу се сврстати песници различитих епоха као и савременици и зато је најбоље да препишемо три песме као илустрацију којом се у свести читалаца теоријска одредница (захваљујући, пре свега, квалитету песама) усложњава и дубоко индивидализује.
ОПИС (прва песма у циклусу Истраживање)
Шта о човеку рећи? Како га описати?
У његовој мисли вртоглавица се осећа
Као код куће. Несигуран је у стварност,
А плаши га лавиринт властитих слика.
Воли топлину постеље, мирис млека,
Зрело воће. Свој измаштани свет,
У који до краја одбија да поверује,
Ограђује бодљикавом жицом разума,
И никога не пушта унутра, а одатле
Не уме да изађе. Бежи од себе и од
Другог, иако зна да је бег немогућ.
Себе не успева да загрли иако стоји
Пред огледалом, иако све на свету
Претвара у огледало. Има ли смисла
Тог човека описивати? Има ли речи
Која је нешто друго а не његов опис?
(ипак, није лоше и предомислити се: када се ова песма чита наглас, или драмски интонира кроз глумачко умеће, као да нестају појмови тихости, меланхолије, летаргије, јер откуд они у бићу “у чијој се мисли вртоглавица осећа као код куће”)
ПРОГОНСТВО (из циклуса Тренуци)
Астроном прогнан из своје земље,
При одласку сам себи говори:
“Имаћу небо и тамо!”
Ти ни из једне земље нису протеран,
И небо не гледаш тим погледом.
Додуше, загледан си у небо језика.
Пун дивљења посматраш речи
Како круже унутар свести,
Окрећу се једна око друге
И око своје замишљене осе.
Али то небо нећеш имати тамо
Као што га немаш ни овде.
(Ето, земаљског проблема егзила “језичког астронаута! Писати на свом или страном језику, или, као Владимир Набоков и на једном, другом, трећем…)
ТА СЛИКА (из завршног циклуса Додир)
Не желим више привиђења,
Слатке маштарије иза којих
Остаје горак укус на уснама.
Хоћу слику, праву и снажну.
Слику моћну као удар грома,
Дубоку као љубавни зов.
Слику што ће, као комета
Ноћним небом, да пролети
Кроз таму мог тела.
Као жена што нестрпљиво чека
Вољеног мушкарца, и жели
Да он легне уз њу, да се препусте
Таласима радосног узбуђења,
Тако и моја свест леже
У постељу од меса, пребацује
Преко себе покривач од крви,
И чека ту слику, сва устрептала.
Та слика јој прилази тихо,
На врховима прстију,
На речима.
(Од јасне драматике у другој строфи, љубавног склада у четвртој и натуралних синтагми (постеља од меса, покривач од крви) као да можемо ставити знак једнакости између појмова свест – слика – речи и затим се препустити медитацији или све профилисати кроз неку физичку акцију).