БОЈАНА СТОЈАНОВИЋ ПАНТОВИЋ У ОБРУЧУ
Понедељак, 12. новембар у 20 часова
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд
Разговори с разлогом:
Бојана Стојановић Пантовић У обручу, књига поезије
(НБ Стеван Првовенчани, едивија Повеља, Краљево 2017)
Учествују:
Драган Јовановић Данилов
Весна Радовић
и ауторка
Уређује и води Дејан Симоновић
О ЗБИРЦИ “У ОБРУЧУ”
Бојана Стојановић Пантовић се у контексту савремене поезије дефинише као песник рефлексивног језика и модерне реторике, секуларног хоризонта људског постојања и његове недокучиве воље за животом. Она се у великој мери дистанцира од два доминантна тока у српској савременој женској поезији; једног заснованог на евокацији историјско-религиозних и традицијских културних образаца и другог, мање наглашеног, женског еманципацијског активизма израженог често у екстремним фигурама самоидентификовања.
Јован Зивлак, Златна греда
Нова збирка Бојана Стојановић Пантовић може се читати као дијалог са смрћу, која јесте смрт по себи, смрт као идеја, феномен, али и болно лично искуство. Нестајање мајке, измештање тела, дељење слично порођајном води у велико спремање, у самоћу отеловљену у чудесној једноставности метафоре. „Сама како празна вешалица“. Истовремено, пренасељеност смрћу, заборавом, болом стваралачки се проживљавају и преживљавју својим претакањем у свет песме који је појединачно, лично бележење општег људског искуства. А то јесте основни разлог да читамо поезију. Наравно, и то што се надамо, попут Превера, који пева о љубави, да ће једном „на ивици неког шипражја у шуми успомена“ и поезија коју смо волели изаћи пред нас и спасти нас – бар на трен.
Љиљана Пешикан-Љуштановић, Mons Aureas
Поред тога што је поезија песникиње Бојане Стојановић Пантовић управо на трагу поетике „сензуалних митова“, њен лирски продор снажан је и сликовит, денекле попут Светских жена (1999) Керол Ен Дафи: „жена хероја грчких митова, историјских личности, библијских ликова, јунакиња из бајки и народних прича, филмских ликова и књижевних јунака“ Осећај малармеовски димне тајновитости и етеричности српска песникиња прожела је такође „светским женама“, али женама које нису биле у сенци славнијих синова и мужева, као што је Нефертити, Герда која тражи вољеног Каја, Хлоја, Мелеузина, Мункова Нага Мадона/ Пикова дама, Берениса, Елеонора, а посебно Хера, Ника, Атина, Марија из Ефеса из песничке књиге У обручу (2017). Творећи, дакле, магијски обруч свог света поезије, Бојана Стојановић Пантовић сугерисала је да су њене „светске жене“ познате у свету књижевности и културе.
Јелена Марићевић, Кораци
Вишеструко је удвајање фигуре главне лирске јунакиње, које се укршта и прелива у појединим сликама у игри различитих идентитета, попут неког фантазмагоричног филма. Такав делотворни поступак градње песме карактеристичан за поступак ове песникиње, запажа се још од њене прве песничке књиге Бескрајна, сада приметно још убедљивије остварен, прочишћенији, значењски сложенији, емотивно стабилнији, показују песме „Црвена кћи“, „Итака“, „Одисејев страх“, „Љубави моја мртва“, „Свакодневне посете“, као и бројне друге. Перманентно присуство тематизације породичних фигура, особито женских, и њихови међусобни односи широког распона (мајка, кћерка, мајка) укупне поезије Бојане Стојановић Пантовић, иначе веома ретка појава у нашој савременој поезији, заслужује читаву једну студију.
Милуника Митровић, Поља
Из различитих аспеката посматрана, поезија Бојане Стојановић Пантовић плени и заслужује предану читалачку пажњу јер поседује све параметре аутентичне уметничке артикулације: имагинацију која онеобичава, песничку сликовитост која осваја, свежа и заводљива фигуративна решења, фину сугестивност поетске емоције, спој културолошке и интимистичке инспирације, нефорсирану постмодернистичку свест, праву меру расутости у лирском сензибилитету – све су то одлике које збирку У обручу чине једним од најубедљивијих и најузбудљивијих лирских остварења у претходној години.
Ђорђе Деспић, Летопис Матице српске
О АУТОРКИ
Бојана Стојановић Пантовић (Београд, 1960) досада је објавила следеће књиге:
ПОЕЗИЈА: Бескрајна (2005), Заручници ватре (2008), Исијавање (2008), Лекције о смрти (2013), У обручу (2017).
КРИТИКА И ЕСЕЈИСТИКА: Наслеђе суматраизма (1998), Критичка писма (2002), Раскршћа метафоре (2004), Оштар угао (2008).
НАУЧНЕ СТУДИЈЕ: Poetika Mirana Jarca (1987), Линија додира (1995), Српски експресионизам (1998), Морфологија експресионистичке прозе (2006), Побуна против средишта (2006), Распони модернизма (2011), Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури (прир. и коаутор са М. Радовићем и Гвозденом, 2011), Песма у прози или прозаида (2012).
АНТОЛОГИЈЕ: Српске прозаиде – антологија песама у прози (2001), Nebolomstvo – panorama srpske poezije kraja XX veka (2006).
ПРЕВОДИ СА СЛОВЕНАЧКОГ: Aleš Debeljak, Skice za povratak, izabrane pesme (2002); Marko Juvan, Intertekstualnost (2013).
За поезију је добила награде Ђура Јакшић и Васко Попа (2018) као и награду Гордана Тодоровић (2005) за целокупно књижевно дело.
За најбољу књижевну критику 2000. награђена је признањем Милан Богдановић, а исте те године и наградом Исидоријана за најбољу теоријску књигу. Такође је добитница Златне значке КПЗ Србија за изузетан допринос култури (2006).
Магистрирала је (1985) и докторирала (1992) на Филолошком факултету у Београду.
Запослена је као редовни професор на Одсеку за компаративну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду.