Милорад Грујић: Без граница, 2016.

Милорад Грујић: Без граница, поговор Драгана В. Тодоресков. – Нови Сад: Културни центар Новог Сада, 2016.- 258. стр.

bez-granica-68439
Нова приповедачка књига Милорада Грујића, четврта по реду (У поноћ, из неке мрачне куће негде у свету, 1986, Новосадски ноктурно, 2000, У помрчини архива, 2010) садржи 6 дужих приповедака, или, како пише у поговору (Куриозуми хроничара равнице) Драгана В. Тодоресков “које бисмо најпрецизније могли одредити као приповести – жанр који представља корак од приче ка роману.” У појединим причама складно се преплићу фикција и факција, ово друго и као делови аутобиографског, али и као својеврсни биографски крокији о стварним личностима. Тако у причи која отвара књигу Хотел “Нови Сад у Јапану” равноправно учествују новинар, књижевник, писац сценарија за позориште, филм, тв серије  (Филип на коњу, Код судије за прекршаје, Максим нашег доба) Васа Поповић који нас кроз низ прича испричаних сабеседницима у Сечуану, првом ресторану кинеског типа отвореног у Новом Саду, води до Јапана и његовог доживљаја те земље, са Бертрандом Раселом и његовим дописивањем са немачким математичаром Фрегеом поводом тзв. “парадокса бријача”, и доласка младог јапанског лингвистике Мотоки Номачија у Југославију. Ради занимљивости овог кратког текста цитираћемо једно писмо Мотокија наратору:

11. 1999.

Poštovani gospodine!

Nasel sam knjigu v Vasem webu siteju, koja se zove “Značenje i sintaksa srpskohrvatskog genitiva.” Ja hocu da kupim tu knjigu, ale ne znam kako dobiti. Molim Vas, da mi pisite e-mail. Ako mozete pisati na engleskom jaziku ili ruskom jaziku ili slovenskom jaziku, to cu rad. Izvinete za slab srpski jazik. Cekam Vas odgovor.

S postovanjem.
Motoki Nomachi

…………

Motoki Nomachi
4-10-8, Minami Aoyama, Minato.ku,
Tokyo 107-0062, Japan

Прича Деда, као концепт (97-153) успешно/умешно укршта делове приче о новосадским концептуалистима седамдесетих година, група КоД (Славко Богдановић, Марко Радојичић, Бранко Андрић, Јанез Коцијанчич, Мирослав Мандић, Слободан Тишма, група Е (али, графички обрнуто) коју су чинили  Ана Раковић,Чедомир Дрча, Владимир Копицл, Миша Живановић, са дединим причама “о Стеви Брудеру и другим клошарима, који су, попут концептуалних уметника, презрени, маргинални, скрајнути” (цитат из поговора). Додуше, и нису били дословно скрајнути. О њима се као што је и ред бринула Служба државне безбедности, па су поједини 1972. (Славко Богдановић, Мирослав Мандић, Рожа Шандор, Милорад Грујић) отишли на краће или дуже време у затвор. Можда су сматрали да је Слободан Тишма више за лудницу него за затвор. Грујић приповеда са дистанце, помало хуморним тоном о својим концептуалистима (“до отворене борбе између новосадске алтернативе и власти морало је доћи.”, 130 стр.)  и о дединим веселим новосадским маргиналцима (“Причао ми је деда и о Пери Шпоретару, и о Васи Пувалу из Каћа, којега су понекад називали и “Каћско копито”, о Јовану Тулаји, који је умишљао да је брат руског цара, о Мочи, али и о неким “госпојама”, о Шими-баби, о Аксентији Ксени, о некој Милки коју су звали Бела лађа, и о другима.”). Ето, у новом контексту “божјих људи” Боре Станковића. Осим прозе, поред прича, М. Грујић је објавио два романа и три књиге песама. Дела су му превођена на енглески, француски, немачки, мађарски, словачки, румунски, русински.

Н. Ћосић, 11. 10. 2017.

 

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

admin_skd