Никола Вујчић „Скривености“

РАЗГОВОРИ С РАЗЛОГОМ:

НИКОЛА ВУЈЧИЋ „СКРИВЕНОСТИ“, КЊИГА ПЕСАМА

 

Понедељак, 4. јун у 20 часова

 

Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд

 

Разговори с разлогом:

Никола ВујчићСкривености“, књига песама

(Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2017)

С аутором разговара Соња Миловановић

Уређује и води Дејан Симоновић

„Речи су за овог песника жива бића, самостална и самовољна, и у исконској вези са нама. Када их изговарамо, наивно мислећи да су у нашој власти, ми заправо долазимо у додир са нечим што је у самој основи нашег начина постојања. Оне лове – оне су „ловци од чијег улова живимо“. Како то? Шта то тачно лове наше речи? Ствари у свету, тиме што постају њихова имена? Сам свет, као целину именованих ствари? Или нас, окружене стварима у свету? – У ствари, све то. Оне „хватају тренутке“, од којих је састављен наш живот, и „у којима се копрца сећање“. Не заборавимо: сећање је материја сваког личног идентитета, јер само захваљујући сећању на тренутке које смо једном доживели, смемо да се надамо континуитету, каквој-таквој трајности свога искуства, целине која препознаје себе и себи каже Ја. Јер ми смо створења од говора и од памћења, од речи и њима ухваћених и очуваних тренутака. Ма колико да су нам покаткад драгоцени и лековити, заборав и ћутање нас не граде, већ у најбољем случају стабилизују.

За овог песника речи су стварније од онога што обично зовемо стварношћу; у песми „Скривености“, оне су чак препознате као права субјективност песме, истовремено грађа и форма језичког кретања. Реч „рађа разна створења и / облике и њихова имена“. Једна од њих је „огледало у чијој дубини“ се песмино Ја једном скоро утопило. Речи памте, оне су стварне и живе, оне се опиру.

А шта је са стварношћу са оне стране речи, са обичном, свакодневном, „стварном“ стварношћу? Вујчић је крајње доследан у третману уобичајено схваћене стварности. Уколико је заиста онострана у односу на речи, на говор, њено основно обележје мора да буде ћутање, тишина. И заиста, у оне четири песме првог циклуса, у којима се појављују референце на уобичајено схваћену, интерсубјективну стварност („У аутобусу“, „Суочавање“, „Гледао сам“ и „Повратак“), најважнија, симболички носећа, је слика ледене ауре ћутања: јутрос, сви ћуте (…) и то ћутање постаје тишина (…) која је све стисла и оковала („У аутобусу“). Тамо где нема речи нема ни правог живота. Остаје само немост, предворје смрти. Речи су наше савезнице у борби против начела негације.“

Саша Радојчић

 

Никола Вујчић, рођен 1956. године у Великој Градуси код Сиска.

Објавио је књиге песама:

Тајанствени стрелац (1980),

Нови прилози за аутобиографију (1983),

Дисање (1988),

Чистилиште (1994),

Кад сам био мали (песме за децу, 1995),

Препознавање (2002),

Звук тишине (2008),

Нови прилози за аутобиографију (2008),

Расути звук (2009),

Докле поглед допире (2010),

Докле поглед допире и друге песме (2012),

Сведочење (2014),

Скривености.

Његове књиге поезије објављене су на пољском, румунском, бугарском и македонском језику.

Приредио је за штампу необјављени роман Меше Селимовића Круг, Антологију српске народне књижевности за децу, Изабрана дела Григора Витеза.

Добитник је награда: „Браћа Мицић“ (1993),  Змајеве награде Матице српске (2002 ),  Дисове награде (2009),  „Мирослав Антић“ (2011), „Ђура Јакшић“ (2011), „Бранко Миљковић“ (2011),  Заплањски Орфеј (2014),  Кондир Косовке девојке (2015),  „Скендер Куленовић“ (2015) и Златни сунцокрет (2017).

Живи у Београду.

 

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic