Пекићева дистопија/антиутопија

ПЕКИЋЕВА ДИplakatpekicdistopijanetСТОПИЈА/АНТИУТОПИЈА

 Понедељак, 27. новембар у 20 часова
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд

Годишњице: Борислав Пекић (1930–1992)
Пекићева дистопија/антиутопија

Учествују:
Зорица Ђерговић Јоксимовић
Бојан Јовић

Уређује и води Дејан Симоновић

pekic04
„У антрополошки епос увело ме је занимање за природу човека, за његову суштину, а изнад свега осећање да живим у туђем, наопаком, погрешном свету, цивилизацији која не саобраћа с аутентичним духом хуманитета, у историји која изгледа као људска али људска није, не само због својих промашаја него, па и више, због својих „успеха“.
Уловила ме је зебња, а тамо задржала хипотеза да је напредак – како је у нашој екстремно материјалистичкој, механичкој и аутоматизованој атлантској цивилизацији замишљен у просвећеним, позитивистичким умовима, планиран од свих доктрина реалне политике и оба, привидно противречна, а стварно онтолошки подударна генерална социоекономског смера, и реализован од њихових егзекутива – пут у неизбежну дегенерацију основних претпоставки правог људског живота.
Најпре сам се плашио нуклеарног, микробиолошког, еколошког и одговарајућих апокалиптичних финала и томе страху посветио Беснило. Онда сам престао да се плашим краја цивилизације; ужаснуо сам се од њеног трајања, њеног тријумфа. Њен ми се спори живот чинио горим од брзе смрти.
(Све ово узети ваља с нешто соли – као литерарну радикализацију погледа који на духовном плану нису ни јасни, ни одлучни, ни дефинисани и које до конзистентног краја доводе једино строге нормативе изабраног књижевног жанра.)
Верујем да је 1999 мој последњи роман на ту тему. И стога је дихотоман: оптимистичан јер време схвата као вечно понављање архетипских садржаја; песимистичан јер су ти садржаји махом исти и неизвесни у погледу вредности. За већи оптимизам тренутно нисам способан. Зато три антрополошке књиге, мада настале другим редом, ваља читати као једну: од Беснила, преко Атлантиде до 1999.“
„Неспоразуми око Атлантиде без сумње ће се наставити све док траје наша потреба за једним бољим светом. Атлантида ће и постојати и неће постојати. Сви желимо да неког раја негде има, макар особно никад до њега не доспели. Поузданост да можемо доспети ако се потрудимо, довољна је да тај рај у својим сновима одржимо.“

Борислав Пекић

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic