Раде Танасијевић: Село је изопштено из посвећеног круга тема

О књизи Приче ћуталице и збирци прича за децу Увод у њиву са аутором Радетом Танасијевићем разговарала Мирјана Митровић

 Раде Танасијевић (1962) објавио је више збирки поезије, као и књиге песама за децу и за обе области је награђиван (Нолитова награда за поезију, награда „Србољуб Митић“, награда „Гродана Брајовић“, Награда Града Ниша за књижевност за децуи младе, Награда Радио Београда 1 за кратку причиу за најмлађе).Живи и ради у Дражевцу код Обреновца. У новије две књиге Приче ћуталице и Увод у њиву окренуо се прози.

После низа збирки поезије и неколико књига за децу, објавио си Приче ћуталице. Да ли је то знак да се сада више бавиш прозом?

Увек имам на уму стих из Љупког плаветнила који гласи „Човек песнички станује на земљи“. Овај Хелдерлинов стих чувам као универзални одговор на свако питање. Нисам се удаљио од поезије. Дошао сам у ћорсокак. Добар број песника када једном освоји један песнички образац не жели и најчешће не може да изађе из њега . Тако да њихове нове и најновије песме често имају призвук аутопародије. Ја то називам фарбање пода од врата. Заборавимо на час фарбање ограде Тома Сојера овековечено на америчкој поштанској марки од осам центи. Почео сам да фарбам под од врата и тако стигао у ћошак собе. Преостаје ми једино да се вратим и уфлекам под или да сачекам да се фарба осуши. Одлучио сам да чекам. Чекајући почео сам да пишем кратке прозне саставе. Најпре приче за децу.

 Приче ћуталице су сведочанство о твом завичају и људским драмама у сеоском амбијенту. Ако се погледа наша савремена књижевност, стиче се утисак да село не постоји, да у њему нема ничег довољно занимљивог за писца или за читаоца. Како ти разумеш ту ситуацију?

Да. Село је изопштено из посвећеног круга тема. И прва асоцијација читаоца на помен села у литератури је српски реализам у делима Милована Глишића и Лазе К. Лазаревића. Први пут када сам у свом незналачком поимању литературе натрапао на појам урбана поезија мислио сам да се урбана поезија завршава на Чукарици или најдаље пред Остружницом. Као што пољски писац Кшиштоф Варга има универзални назив за свако заборављено, учмало место у Пољској, а то је Збрчкољ. Тако се и у мом слуху имена села попут Бргуле, Лисо Поље, Вепровица, Дражевац чине острвцима у којима време стоји и ништа се не дешава. Каква погрешка. Понекад само једна њива у дну атара са својим катастарским именом и бројем има своју причу и без казивача и без слушалаца.

Дражевац крај Колубаре из твојих Прича ћуталица није неко митско место, а у животима његових становника истовремено постоје и мобилни телефони и традиција, косидба и дизел, последњи живи Солунци и Александар Ранковић. Како се твоји ликови носе с тим често супротстављеним силама?

ПРИЧЕ ЋУТАЛИЦЕ су ауторско издање. И штампане су у тиражу од сто примерака. Стигле су до малог броја људи. Све приче имају потпуни анегдотски карактер. Пишем о људима које сам запамтио. О мојим комшијама, пијанцима, причалицама, залудницима. О губитницима од Божјег поверења пишем. Пишем о изгубљеном овчијем стаду. О биковима на везовима пред пут у кланицу. Пишем о херојима који су рођени у Дражевцу и били савременици. Први је Спасоје Ђорђевић Буља херој Првог светског рата који се прославио у одбрани Чукаричког рукавца. Други је Александар Лека Ранковић Народни херој из Другог светског рата и други човек политичке номенклатуре комунистичке Југославије. Будући да су били на супротстављеним идеолошким странама очекивао сам да су били смртни непријатељи. Распитао сам се. Међусобно су се ћутке уважавали. И спашавали један другог у опаким врeменима. Обојица су хаотичне сличице из албума мог раног детињства. Спасоје Ђорђевић Буља ме држи на крилу. Играм се светлуцавим медаљама на његовом копорану. Александар Лека Ранковић ме подиже у висину свог шешира, снажно ме протреса тако да ми цвокоћу зуби – Здраво јуначе! Ти си Царин унук?

Јееесаам.

Осим за поезију, до сад си награђиван и за књижевност за децу. Као ти видиш тренутни стање у тој грани наше књижевности?

Детињство је оно наше унутрашње језгро које нас греје читавог живота, али оно је и тамна пећина, лимб одакле нам прете але и акрепи, страхови који нас никад не напуштају. Већи део свог живота провео сам бавећи се поезијом и песничком уметношћу. За своје успеле, мање успеле и промашене песме нисам полагао рачун никоме. А онда сам написао збирку песама за децу. Недуго по изласку збирке схватио сам да је могуће уз мало версификаторске вештине  врло лако постати пуноправан члан велике скупине људи који себе називају књижевницима за децу. Писати римаџијске тралала песмице и нонсенс творевине постало је помодарство. Постоје мануфуктуре које пишу за циљне групе. Наша богата књижевност за децу постала је лукративна делатност. А реч бенефит, мантра корпоративног капитализма, уселила се у издаваштво књига за децу.

Приче у књизи Увод у њиву писао си за радио емисију Добро јутро, децо! У њима си описао различите врсте њива, оне са трешњом на средини, оне са бунаром, али и оне из којих се изоравају чауре из Колубарске битке. Да ли деца која одрастају уз екран разумеју све те валере?

Приче УВОД У ЊИВУ настале су захваљући Весни Ћоровић Бутрић, главној уредници наше најугледније редакције за децу и младе ДОБРО ЈУТРО, ДЕЦО! Једног јутра позвала ме је и рекла Напиши ми десетак прича о њивама! Рок је био довољно кратак да се не бих предомислио отприлике од среде до петка.Помислио сам: добро провео сам скоро пола живота радећи на њивама, то је мој терен. Испоставило се да је јако тешко писати о очевидним, свакодневним стварима. Дани су пролазили а ја нисам успевао да напишем ни пар реченица. А онда сам из једног листа непокретности прочитао назив парцеле ЈЕЗЕРО. И приче су почеле да се одмотавају. Отворио сам велику књигу катастра са именима парцела. Питања су се сама постављала. Зашто се нека њива назива Црквено а нигде цркве, зашто читав потес носи назив Воденичко а од воденице ни трага. Топоними, називи њива, река и шума чувају своју тајну историју. Јер речи остављају траг у ваздуху чак и неизговорене. Или што би рекао Вилијем Блејк.

Ниједан осмех, ниједан уздах,

ниједна суза… ништа не може ишчезнути.

Признајем, лепо је добити награде за најбољу књигу за децу. Ипак моје највеће признање и награда је мој надимак Песник. Хор дечурлије који за мном виче Песник! Песник! не би ли ме исмејала, чини да се у том тренутку осећам срећно.

Ако погледаш тренутна ситуација, у којој је вирус пореметио основне системе функционисања модерног живота, видиш ли и ти да ће се свет присетити предности живота на селу? Кажу да се у индустријским земљама све већи број људи напушта велике градове и одлучује се за живот на селу. Мислиш ли да и овде можемо очекивати такав талас?

Не верујем да ће овај вирус продубити осећање отуђености. Оно је постојало и пре Короне. Верујем да ће ово стање перманентне опасности и страха ( а страх је неисцрпни природни ресур – како тврди Зигмунт Бауман) довести до освешћивања не појединаца већ милионског дела човечанства. Опет ће ми у помоћ прискочити песма- молитва у покушају Владимира Холана.

ТИ ЗНАШ, БОЖЕ

Ти знаш, Боже, како су радост и жалост

                 дружељубиви.

Јер и онај ко је сасвим напуштен

од људи, привиђења, животиња и ствари,

и ко тада говори сам са собом,

не говори то ради себе!…

Градови су постале егзистенијалне клопке. Села већ одавно тихо умиру. Мали земљопоседници под налетом корпоративног, безличног капитализма пропадају на наше очи. Нисам неко ко идилично доживљава живот на селу, у природи. Љубитељи етно-паркова, етно-села, етно – хране нека се не саблазне. Ништа од ушећереног и милозвучног у оним вајатима, оџаклијама, воденицама и брвнарама није било. То што вам се нуди, пројектована је традиција. Живот је био убог и горак. Тако је и данас. Земљорадња нас непрекидно учи одговорности, преданом раду и стрпљењу.

Човек који има свој кутак на обрадивој земљи још увек може бити у додиру са елементарним силама природе. У овом часу размишљам кад ова пошаст прође ког ћу човека прво загрлити.

Шта сада радиш, шта припремаш, може ли се очекивати нека нова књига?

Петог децембра, изашла је у Повељи моја књига изабраних и нових песама СТВАРИ ОКО МЕНЕ УБРЗАНО СТАРЕ са поговором професора Радивоја Микића. Почетком наредне године у СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ  изаћи ће  књига за децу у едицији АЗБУЧНИ РЕД. Радни наслов књиге је ШУМА ОД А ДО Ш. Успех или евентуални неуспех ове књиге делим са уредницом едиције Владиславом Војновић и са илустратором Луком Тилингером.

Нажалост, све мање имам времена за читање и писање. Коначно, усамљеност која те дарује несразмерном количином времена остави ти тек толико да посакриваш прљаве чарапе пред изненадним гостима.

И још нешто. Неважно је кога ћу загрлити кад ова морија прође. Само нека прође што пре.

ДОДАТАК

ЊИВА

И видех да љубав није ништа друго до шака нежности положена на шаку земље.*

Ово је прва реченица коју бих написао када би ме неко наговорио да пишем о земљи, о њиви, о њивама, о нашем наследном праву на земљу. Њива, ма и најмања, једва достојна да се назове њива. Или подбарна њива у дну атара, пуна пиштољине и трске, понекад станиште вивка и барских шљука, родна једино у време великих суша. Њива смоница, тешка, претешка, која у време киша скида чизме са ногу. Рађа исто тако тешким родом, зрном испуњеним до врха заситљивим скробом. Њива – шумска земља, лака за обраду, али не и лакомислена. Њена зрнаста структура сипи кроз слабо скупљене прсте. Кромпир који најбоље успева на њој има и сам брашнав састав, а његова кора има светлосмеђу боју земље у којој расте. Њива пескуља налази се у кључевима равничарских река, у благим лукама. Наизменични наноси муља, земље и песка створили су оазе плодног тла које рађају и у време гладних година. У Бачкој видео сам њиве које се протежу од врхова ципела на мојим ногама до почетка ниског неба. Наша митска и стварна постојбина Херцеговина, чије је једино богатство реч и говор, има најмање и најсиромашније њиве. Ограђене су каменом. Једна таква њивица могла би без већег напора да се у кошарама, у једном дану, пренесе са једног места на друго.

Када би ме неко наговорио да пишем о земљи, о њиви, о њивама… Ово је реченица коју бих написао на крају:

И видех да љубав није ништа друго до шака нежности положена на шаку земље.

* Зоран Милић ВРЕМЕ

 

Раде Танасијевић

Дражевац,

6. децембар 2020.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic