Васа Павковић: Говор је утеха у нашој немоћи

Уместо Трибине СКД: О књизи Ехо Београда с аутором Васом Павковићем разговарала Мирјана Митровић

Ехо Београда, нова књига Васе Павковића, одаје оштро око искусног приповедача коме не промиче добра прича у жамору свакодневице, док се иза прецизне избрушености сваке од њих осећа сигурна рука поузданог књижевног критичара. Књига се међутим, прилично разликује од досадашњих Павковићевих збирки прича (Монструм и друге фикције, Мачје очи, Хипнотисан, Последњи штићеник ноћи, Мој живот на Марсу; Црнац у белој кошуљи. Досадашњи опус Васе Павковића чине и три романа, осам песничких збирки, осам књига критика, а подједнако је значајан његов рад на речнику САНУ, као и на превредновању неправедно заборављених писаца из наше књижевне баштине.

Како би ти сам, као књижевни критичар са искуством, окарактерисао књигу Ехо Београда, као збирку кратких прича, као роман у коме је главни јунак један град, као мемоарску или дневничку прозу, или као нешто друго?

Ехо Београда је замишљен као колекција кратких прича о Београђанима и Београду. Анонимним и познатим. Књига је настајала последњих десетак година, можда и нешто дуже, а све приче су се одиста одиграле на Штрафти, у возилима градског саобраћајног, по трговима и у кафићима. Био сам сведок тих необичних, интересантних, драматичних ситуација, посматрао сам из прикрајка те необичне, ругобне или дражесне ликове савременика. Брзо сам после одређеног сусрета или догађаја бележио шта се десило, шта сам чуо, трудећи се да очувам драж онога у чему сам случајно суделовао. Планирао сам, на почетку, да буде око 50 прича, али су ми затим апетити порасли, почео сам да уживам у откривању тог уличног злата, и књига је нарасла на 123 приче. Ехо Београда видим као уметнички документ овог времена. Све је истинито, али је и компоновано као сложена макроприча о нама (па и о мени) на почетку новог века. Идеалан читалац може да чита ову књигу линеарно, али и на прескок, зависно од расположења.

Београд се последњих година јавља у насловима неколико књига о којима се доста пише и говори, барем кад су медији у питању. Имаш ли објашњење зашто се то дешава? Колико се ти Београди међусобно разликују?

Данас у Београду живи скоро па трећина становништва Србије. На почетку 20. века имао је, ако се не варам, нешто преко 20.000 становника. У то време су о њему могли да пишу мајсторски: Матавуљ и Ускоковић, данас се ситуација стоструко усложила, и отуда појава књига у којима је Београд главни јунак. Наш главни град је истовремено велеград, престоница, али на својим рубовима, па често и у центру и чаршија, повремено чак паланка итд. Сложеност односа међу класама, социјалним слојевима становништва, међу генерацијама, па и цивилизацијама јако је подстицајна за уметнике. И даље се не појављује тзв. велики роман који би обухватио део тих комплексних садржаја, али зато има филмова, позоришних представа, тв серија, фотографија као и прича о савременом Београду. Ехо Београда припада том комплексу уметничких одговора – на загонетку овог нашег града. Мој лични повод је и чињеница да сам преко 40 година, сваког радног дана боравио у Београду и упознавао га, улицу по улицу, насеље по насеље – а да ми је при том већи део Београда остао непознат.

Твој Београд, тачније његов ехо, који си хватао и артикулисао, има много различитих социјалних слојева, од просјака, преко тинејџера, врхунских уметника, младих и средовечних жена. И сви су они на улицама. Шта људи откривају о себи кад су на улици? И шта је улица за нашег човека? Исто што за Медитеранца или нешто другачије?

Ехо Београда има два мотоа на самом почетку. Онај који припада нашем писцу, Зоровавељу, каже да је оно највредније у Београду уствари улични говор. Слажем се са овим скоро заборављеним мајстором модерне приче. И мене је тај дивљи, живи, урнебесни говор са београдских улица, из његових кафића итд. вазда одушевљавао и инспирисао. Он се непрекидно мења, умире па васкрсава, повезујући Београђане том говорном генезом кроз деценије и нараштаје. У Еху Београда ме нису привлачиле игре речима, анегдоте, шале-комике, него сам настојао да причама ухватим срж свакодневног живота Београда. И у праву сте – има у том животу на улици нечег медитеранског, у тој мери да сам често шаптао срећни наслов Пеђе Милосављевића – Београд, град на мору.

Да ли си заиста све оно чуо док си по аутобусима и на Штрафти ослушкивао разговоре које Београђани воде мобилним телефоном? На пример, онај о Мрвићима који лију звона или разговор младића који мора да иде на светионик?

Сви дијалози и све ситуације су се одиграли. Нисам ништа желео да измишљам. А није било ни потребно. Чим бих чуо неку од ових градских прича, журио сам да седнем за комп и забележим је речима, поштујући реалне силнице односно параметре дијалога, али и свих осталих односа међу славним или апсолутно анонимним херојима. Још чујем глас жене која мобилним телефоном, свом тежином ослоњена на зид Академије, довикује тамо некоме чињенице о ливцима Мрвићима! То презиме – Мрвићи – било ми је шифре целог односа (према историји, мрвљењу, нестајању, прашини…) И сад видим очајног, самосажаљивог младог човека који одлази на светионик – што опет потврђује идеју да је око нас или крај нас море…Такође, јасно чујем глас Мирослава Караулца или видим сликара Мићу Поповића како десетину минута, сасвим непомичан стоји на Штрафти и гледа низ улицу…

Може ли се човек овог тренутка дефинисати као човек који говори?

Говор је утеха у нашој немоћи. Одавно нисмо били овако немоћни, у односу према једној примитивној, а врло бахатој и моћној власти, па говорећи с пријатељима, реагујући по друштвеним мрежама, тешимо сами себе. Као да је остала само та илузивна и корозивна моћ наше говорне реакције. Као протеста… упућеног некоме, ваљда самом себи на дну самог себе. Мењале су се дефиниције човека и он је од бића које корача усправно, постао биће које користи алат, после тог биће које се ослања на разум и труди да предвиди будућност. Данас је човек биће које говори, обраћајући се уском кругу пријатеља, члановима породице или, често и најчешће, говори сам себи. Као онај мој антихерој у троли који као зачаран говори о надобудности одсутног познаника…

Како процењујеш вербалну агресивност, коју си приказао у једном броју прича? Да ли је она данас већа или је само видљивија? Да ли је опасна?

Та вербална агресивност је повезана са том нашом осујећеношћу. Понекад се претвара у одговор оболелог ума, претвара се у психотичну реакцију. Често смо сведоци тога на улицама. У овој књизи нема те приче, јер нисам желео да је забележим, о човеку који је урлајући трчао Кнез Михајловом, претећи случајним, јутарњим пролазницима исуканим ножем. Сви су се склањали и пошто су му бежали с пута, он је после педесетак метара гурнуо нож у џеп и наставио наизглед мирно ка Калемегдану. Шта је даље било тог дана или неког наредног не могу ни да помислим…

И сам у књизи користиш понешто што си доживео као уредник часописа и члан НИН-овог жирија, па морам да те питам у чему је тајна веза између српске књижевности и те награде и како је могуће да ни једна друга награда, ни Бранко Ћопић, где је у жирију пет академика, ни Виталова, где је новчани део награде сличан као код НИН-ове, не доноси победнику ни приближан углед и читаност?

Ипак, НИН-ова награда има најдужу и богату традицију. Добијали су је наши највећи писци: Црњански, Павић, Пекић, Тишма, Бора Ћосић, Чолановић, Светлана Велмар Јанковић, Горан Петровић, Басара, Петковић… И у прошлости је, као и код других наших или светских награда, било погрешки НИН-овог жирија, које су свима јасне осим њима (или су се правили да им нису јасне), али су нове добре одлуке, у неким наредним сезонама, НИН-ову награду критике за роман године враћале на стазу славе и изабране традиције. Посртања у одлукама Жирија последњих година ће бити на неки начин избрисане чим се појави одличан роман, а жири, ма ко био у њему, то примети и награди га. Као што ће и погрешна одлука, ако је опет буде ускоро (или ове године, на пример), додатно пољуљати тренутни већ пољуљани престиж у очима савременика. Важно је да чланови жирија буду одговорни књижевни критичари и да читају романе и вреднују их без идеолошких примисли. Надам се да ће то поново постати отворена могућност.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic