Угљеша Шајтинац: Жена из Хуареза. – Београд: Архипелаг, 2017. – 133 стр.
Трећа приповедачка књига Угљеше Шајтинца садржи 6 прича у којима се на различите формално-стилске, садржинске и значењске начине одражава (ах, та неминовна теорија „одраза“ како у даљ, тако и у вис) готово пресна стварност, доживљавана колико из готово аутистичне позиције приповедног ја (наратор живи на релацијама: пустаре северног Баната-неке речице-мочваре-пустаре северне Бачке окружен локалним касапима, конобарима, таксистима који најразроврснијим превозним средствима стижу чак до Панчева), толико до проширених видика о савременом свету и мањим или већим сеобама појединих народа или делова народа. Ради економије израза и штедње хартије писац се одлучио (као и брижни Давид Албахари) да све приче испише у једном једином пасусу.
Из кратких исказних реченица, преко дужих, индиректних и директних унутрашњих монолога, дијалога између ликова одвајаних само запетама (без уобичајених наводница или црта код управног говора), добар читалац убрзо схвата да чита класичну, добру прозу. Иза ненаметљивог хумора стоји немоћ да се било шта учини у датој стварности: мигранти са Блиског истока, Средњег истока, на путу кроз југоисток Европе до Балтичког мора и одатле, ваљда, поново у своје домове (ако постоје) када престану природне катастрофе, тамо, у завичају (у причи Мигрантска криза (52-68 стр.) два убедљиво потресена и хуманистички настројена Србина, навикла на сеобе од библијских времена, покушавају избеглице да сместе у уметничка вајарска дела већег формата не би ли их тако пребацили у Мађарску, а од Мађарске до крајњег циља, Немачке, и нема баш много: „У индустријској зони Велике Кикинде налазим се са Словенцем Куштерлеом. Разговарамо о могућности транспорта миграната у шупљинама скулптура већег формата. Мађари су наручили мамута у природној величини, рок је два месеца, отварају праисторијску поставку на отвореном. Колико може да их стане у сабљастог тигра? Праисторијско говече? Слушај, не смем угрожавати ту пошиљку, дино-парк на Балатону је моја светла будућност.“ (цитат са 53-54), егзистенцијална тескоба наратора у причи Оде све (њен мото гласи: „Изгубљена кутија Нивее на плажи не враћа се никад више.“ Х. Хајсенбител, Комбинација IV а прва реченица: “Остало ми је само да се убијем.“). Ма колико тематски биле различите, подразумева се да је вредносни ниво ових прича уједначен. И низ самосвојних заплета, попут наглашених: шта више вреди: изгубљена кутија Нивее, изумрли диносауруси, мамути, или изгубљен завичај, привремено или стално?
Иначе, Угљеша Шајтинац се огледа у више књижевних жанрова: драма (7 драмских текстова, за драму Хадерсфилд добио је Стеријину награду за најбољи савремени драмски текст, 2005, на основу драме снимљен истоимени филм 2007), приповетке (Чемер, 1997, Банаторијум, 2014, Андрићева награда за књигу прича), роман (Чуда природе, 1993, Нада станује на крају града, 2002, BOK OH!, 2007, награда Биљана Јовановић за књигу године, Сасвим скромни дарови, 2011, Виталова награда, награда Бора Станковић, Европска награда за књижевност).