Рођен је 1947. у Сарајеву, преминуо 6. августа 2019. у Београду. Образовање је стицао у Ваљеву, Земуну и на Архитектонском факултету у Београду. Добитник је „Бранкове награде“ за 1974. годину за књигу Лив. Протомајстор је Храма Св. Арханђела Михаила у Јабучју. Живео и радио у Земуну.
Објављене књиге:
В. Х. Одн, Песме (избор и превод, у сарадњи са С. Митровићем, 1972), Лив (1974), Последњи силазак (1983), На ставама светла и таме (1995), Са вршка усана (2000), Трактат о сенци (2000), Вук Крњевић, Запретани храм (избор и предговор, 2005), Свеопшта земља (2007), Вистан Хју Одн, Испод Сиријуса (избор, превод и предговор, 2012) и Ситнине (2014).
Са Даницом Жугић је, за часопис Поља, приредио и превео темат посвећен Луису Мекнису.
Видео и аудио записи са књижевне вечери, одржане у Српском књижевном друштву 2014. године, на којој је представљена књига Ситнине Зорана М. Бундала. Учествовали Тања Крагујевић, Вук Крњевић и аутор.

Аудио: https://www.youtube.com/watch?v=SXHIx8W1S9Q

(Приредио Дејан Симоновић)

Тања Крагујевић
ПУТ ДО ПЕСМЕ, ИЛИ СМИСАО ГРАДЊЕ

Тескоба, или варљива слобода, која прати човека новог доба, у књизи Зорана Бундала наводи на комплексна питања о актуалном времену, о ономе што је човек успео да у њега убележи и утисне, или је то пропустио да учини. Она је вид „извештаја о сенци“, важеће, општеприсутне свести и домета у конкретном тренутку, „задатом времену“; или о неоствареном дугу пређашњем. Па тако и оном времену Великог Почетка, које је, у таблоидним формама наших дневних извештаја, непозната категорија, управо као и свако друго, нетом прохујало јуче. Ако се, дакле, у Бундаловом речитом и иронично пројектованом епосу свакидашњице, уопште и може говорити о хронологијама, или прогресијама у свету мишљења, идеја, и форми, у рајском пределу сталних и глобалних робних пунуда и неисцрпном репертоару забаве, или менталног ропства, у једва преживелом сећању, и његовим културолошким и антрополошким одредницама – на великој забави, тржници, у директном сателитском преносу гозбе, на којој све је храна тренутку, и потрошност сама. „Ту сам где сам: на пијачној тезги: главица лука, / везица зелени, зрно пасуља, кокошије јаје. / Са сенком испод коже“. И још дубље и даље, безмерна потрошеност, живот- смрт, из упечатљиве и можда крунске ниске „Шодер”, нове Бундалове збирке: „Биће да сам умро. Кад сам био / рођен. Само, то нисам схватио / на искључив начин. Сад ми живот гргољи /прозуклом тамом гроба у мени“.

Критичан, спрам раздешеног света и свести нове етапе наших стварности, страстан и хиперсензибилан, премда у исказности најинтимнијег лирског ја самозатајан, Бундало је творац енергичне али и трагалачке поетске повести за последњом, упитном тачком опстанка („сенком испод коже“), а у својој продуктивној микстури здраворазумске опомене и сете, налик Луису Мекнису, ког преводи, и сам напосе склон стратегији промишљене игре, у затвореном кругу, коју нам завештава Мекнисов „Шах“: „Одабери свој гамбит, мењај тактику своје игре, / Крећеш се у затвореном кругу који исто завршава увек.“ Одсудно значење и условна помирљивост извесних Мекнисових формулација, налик неизбежној судбини, и мудрости њеног савладавања, само су виспрени начин да се она ревидира, промисли, и – по могућности – надмудри. „Чаша пада из сата у сат, чаша ће увек да пада“, вели Мекнис у Музици гајди. „Али ако разбијеш проклету чашу нећеш да задржиш олују“.
У поетској мешавини осећања позлеђености и непосустале страсти, неодустајања, па рецимо и ту већ заборављену реч – „ангажмана“ – са пуним унутарњим покрићем и вером, дакле, остварује се и досадашњим певањем, као и новом књигом, једна од најлепших и најтрајнијих лирских преокупација Бундаловог певања: његова химна Облику.
Облик дакле, прозирност и тврдина, материја и дух, свакодневни предмет и реликвија, та Форма, обичност и узвишеност нашег постојања, та заштитна самобитност у великој драми опстанка, сред кружних Олуја или непогода, епохалних катаклизми сваке ере и сваког тренутка – уистину постаје идеал својеврсног духовног и свакодневног агона у који је уплетен Бундалов стваралачки его.
Његов песнички глас је, при том, посебно у Ситнинама, сабран са више струна.
Звучна је то панорама градског жамора, збирна тачка говора шаљивџије, мангупа, ерудите и боема, јапија и уличара, беспосличара и скитнице, инсајдера и воајера, горког приговарача и бунџије, месечара и страсника, фантасте и мислиоца. Унутар тог сазвучја и дисхармоније гласова и тонова, пребива централна покретачка сила овог певања – Ерос – који се купа и прелива у свом вечном двојству, божанске и профане суштине.
(…)
Новом књигом Бундало је додао још одлучније акценте својој параболи о стварању, одајући, на свој позадински, наоко нехајан начин, готово боемски бучним прекором и брујем, који прикрива ерудитске набоје његове поетичке визије, пошту бескрајној супстанци која чини невидљиво ткање наше видљиве, и колебљиве трајашности, што је сваком новом тачком искушења у већ новој етапи градње ефемерија. Ако је Орфеј древности изгубио највољеније, задобивши сазање крајњих другости, па и суштине властитог света, осврнув се у подземљу, Орфеј из Ситнина губи све, јер његов поглед изван угодних ложа приземља не дотиче ништа. Он не доспева до порука горњих и доњих светова, нити чује задње творачке имулсе своје зарђале креативне машинерије коју спремно одлаже међу модне преживелости, отпад и стареж. Не распознавајући ниједно од писмена свештеног ткања, не тумачећи омфалосе, одбацујући са лековитим љускама и облогама тајне и саму тајну, скривену у најпростијим драгоценостима светог завештања – а ако ћемо право, то могу бити и ваздух, и шљунак, и вода – не хајући за химне и почасти полихисторском генију првог Градитеља, око кога се, као око вечног стабала, како вели Оден, и природа и људи, и предачки духови, окрећу у перихорези.
Док је, у исто време, и читав свет предметности и остварене форме, на другом крају параболе, само други учесник игре која се не завршава, где је чаролија у окрету пуне остварености у рукама, чулима, идеји, и у свакој појединачности, видљиви домет есенције, једна од најбитнијих противтежа на теразијама Стварања, која и гомилицом шљунка онемогућује Уму да бави се собом самим. Не остављајући, дакле невидљивим оно у чему обитавамо. Своје дело – и сав наш свет, у мноштву других.
Уместо углађеног knowhow, успешних прогресија ововремене празнине, и овде, где јесмо, где свет је, без сновања нових облика и речи, „убого место”, може се још увек поузданије почети: ситнина се да скупити у крупност, и туцаник може бити згодан за путељак до врта, до града, до храма.
Под условом да разумемо тај пут, и ту стазу. Смисао градње.

Из поговора књизи Ситнине, Библиотека „Џепни анаграм“, Културни центар Новог Сада. 2014.

Зоран Бундало: РАНЕ ПЕСМЕ

ТИХ ПОГЛЕД УОКОЛО

У ПРИСТАНИШТУ,
Пред ноћ, у отшкринутој
Реченици, кад крзави
Овратник видокруга
У поруб сажме се

И у омче распе
Обалних светиљки, још увек пристижу
Неопредељени мајстори
И самогласник светлости
У овој суновраћа се
Стињалој даљини. О, не, не изненађује

Расап видљивог
У оћутаној збиљи,
Већ безгрешно завештање
Одбачених могућности, и прозбор
У ружичњаку, по киши,
Хазарда нас разрешава
На раскршћу, у постељи. Мртви су
Оповргнути: озидима каменим
У помрчини. Вињаге,
Чираци, вресишта, крчази
Небом плутају, не
За потврду, већ за одбрану
Од ишчекивања, од непредметности;
И осене земље под ноктима, и зјапа
Неба у исплићалој
Тами. На рубу лета
Беспућем базамо
Недогледног бекства. Све је
Ко увек: посечен дуб
Опет се слути
Тамо, где силазак звезда
Предстоји.

1968.

СВЕТЛО, У ДНУ ХОДНИКА

Предстоји.Things fall apart and are built again
And those that build them again are gay.
B. Yeats

ИЗМЕЂУ слике и крика, трзаја
Ножа и рочишта,
Спокој се шири ноћишта,
У стрепњу усидрен
И суноврате. Лажна је
Узбуна. Брод који тоне
Не чека на љубавнике
Откуцајима што пулсирају
Телепринтера. У неповрату
Расап целине тиња
И речи се исцрпљују
У трену искупљења.
Уврх звоника птица је
У ветар бачена шака пепела.

Раздешеног света. Диљем
Видика целина је
Пуки расап прочеља
Иза којих нестварност
Исцрпнија је од сна
У коме грцају наша нестрпљења.
Врисак у дну ходника
Жица је бодљика
Кроз срце нам провучена. На развођу
Песме и одјека
Мук изриче реч-дворана.

1968-2007.

ОЛУЈА

ОДНЕКУД, ко из давно назначеног правца,
Иако неважног сад док спикер са радија,
У паузи између два музичка става, извештај чита
Дежурног синоптичара, нудећи податке
О снази и брзини ветра –
Град загрће полутама.

Од птица што се склањају по балустрадама
Јавних зграда, до посленог света на улицама
Што, смотрећи невреме у сигурност хита,
Бременита је утихлост којом непогода,
Пре него се излучи,
Наткриљен предео притиска.

И, уобичајени ритам живота за кратко се прекида,
Пред тмушом облака која стрпљиво оклева,
Свако се повлачи у неки скровити део свог бића
Где појавно само је низ изображених слика,
И нико се не пита:
Колико дуго трајаће хир неба.

Зурећи у капи што у налету засипају окна
И несмотреног пролазника који се у трку склања
У скровитост оближњег улаза, слушајући ветар
Што градом хуји и до лома повија
Кржљава стабла, јесмо ли,
И тада, очевидци невремана?

У том довршеном часу наше обузетости
Непроменљивошћу ствари, све што се одвија
Тресак је грома у даљини и једноличан шум
Кише која ћини да не опажамо како олуја
У трену је стала ил
Присуство наше собом однела.

1974.

РЕЧИ СЕ ОСИПАЈУ И РУШЕ

РЕЧИ се осипају и руше као кречњак
Који кише подливају и сунце чини порозним,
И мада су куће сложене у прикладан след,
А уверења се мењају сходно потреби,
Прошлост се не да изнова саздати ни приказати.

1974.

ВЕЧЕРЊА СВИТА
АКУМУЛАЦИЈЕ су пресахле. Мазутаре
доларе требају којих више нема. Над пружним насипом
месец је празан тањир о маргину окачен
укориченог неба. У начелству, на углу улице,
слапови електрике на знање нам дају
у задњем вагону да чамимо овог ислуженог века.

Новембар, 1981.
Тања Крагујевић, избор из  рукописне књиге Зорана Бундала Сабране песме

Из збирке Ситнине

Избор: Тања Крагујевић

СИТНИНА, РИБЉЕ КОСТИ

НЕСПОКОЈАН, и раздражљив,
Опет сам над провалијом
Неизговорене речи
Што попут рибље кости
У грлу ми стоје, ко ситнина
У џепу звечи, док овај видљиви
Скучени свет помије запахњују
Суверенитета, брижљиво упаковане
У амбалажу самобитности,
Залуд ме одвраћајући
Од примисли да првородни грех
Стран ми је и туђи
Пред светлошћу којој обличјем узвраћам, Разасутој по овој исконској заветној Заједници.

О ИСТИНИ

ЗАШТО истину да кажеш (о себи, о мени, о нама) О љубави и правди, о злоделу и војскама? Ствари стоје
Како стоје и, заправо, ништа од нас не зависи. Облаци
Трче сад овамо, сад тамо, уским кругом Изопштеног неба. У дну дворишта контејнер за смеће
Пуни се и празни, и реуматични кућевласник Данима ограду фарба, уврх крова се вере и мења Црепове. По касарнском полигону фудбал пикају Жутокљуни глинени голуби. Само прошлост, несазнајна И вечна, дуби се и гомила, док истина о кончићу виси, језичак
На теразијама с тасовима празним.

О РЕЧИМА

Words have no word for words that are not true.
В. X. Одн

ПЛАТАН чије гране погледу се нуде са мога прозора
И овог априла исцветава. Док их усхујала ветрина њише
И треска о окно, твоје руке, драга, косом твојом баве се
И ствари, изван досега слутње, по законима одвијају се
Равнотеже. Ратови се збивају, транзиције, преврати
И у неповрат цуре, у септичку јаму могућег исказа. Остају
Само ноћни проласци трамваја, цвеће у саксијама И куће које трпе наша расколна трајања. Оно
Што их здружује су речи, безочни одрони Гласова наших који чине да тако олако подносимо
Ток времена у коме гукање гугутке наговештава Трпељивост дана. Истина је у успутним говоркањима,
У талогу значења која су у нама, која не схватамо али их не подупиремо
Неистинама.

ОДИСЕЈА

БРОДЕ мој, на који сам се укрцао још док нисам био
Рођен, кормило твоје у чијим је рукама? Вода, Коју ти прамац сече, прска, пени се,
Обзором слуђује. Обала којој си се упутио, час на једној
Час на другој страни видљива света је. И једра, Која ти ветар пуни, у супротном правцу су напета Од оног на који инструменти упућују
И звезде. Многа су питања, броде мој,
На која одговоре не ишчекујем и, будући да тек пуки си
Облик материје чија употребљивост своја лица има
И своја наличја, и јер ти је кормило, напокон, у рукама мојим
У које се не могу поуздати, без лакомислености
И пожуде, плови куд су те богови упутили и, не враћај се.

ОВАЈ СВЕТ, У НЕКУ РУКУ

ИЗ живог песка ставова и закључака,
Путоказ се урушује зацртаног пута.
Са канцеларијских зидова
И насловних страна дневне штампе
Бесциљан растрежњујући поглед увек истог лика
Отрцану мудрост поручује
Која би да нас раскринка. Одсвуда,
Испразне колају речи и наврлој помисли налажу
Да се подупре њима. Стварни свет
Располућеност своју глође и рска, док
Извесност из оћутаног куља
И ствари нису мање стварне само зато што још нису Остварене.

Ненад Милошевић

СВЕТСКА КЊИЖЕВОСТ У ЗЕМУНУ У ДОБА КОРОНЕ

Два сата уочи почетка полицијског часа
пустим улицама шетао сам.
И туриста и водич, осунчан и срећан
што сам одувек у контра смени са свима био,
што сам се пред паткама
на кеј изашлих из Дунава ‒ повукао
и новом поретку повиновао.

Београд беше изгубио хук, а тек Земун.
Због великог страха свет
у невиност регресирао, лепота се у оквир вратила.
Илија Други грузијски рекао: не знамо
да ли је вирус од Бога или од зла дошао.

Око Елизабетиног парка болница, касарна, школа,
Фрањевачки и сестара милосрдних самостан,
Црвеног крста кућа, културно-спортски центар
никао на месту Дома краљевих сокола.

У парку споменици бомбашу, таоцима,
Бранку и Ламартину,
у траву зарастао римски саркофаг,
закатанчена црква Светога Рока.

Под крошњом кавкавског дрвета
у бараци – манастир, до њега јерменски хачкар
и Контумачка, увек пуста, откако су бели Руси,
са прстењем Памти Русију, отишли –
Тоше сапунџије седмоврата црква,
раније и Михајлу, а данас само
арханђелу Гаврилу посвећена,
доктору Биговићу да је оживи поверена.

Испод прозора гимназије
у дарованој тишини застајем
Србу библиотекара и његовог госта
архитекту и протомајстора Бундала да чујем
како један другоме читају
и расправљају о својим верзијама
превода Однових стихова.

На углу Карађорђеве и, одскоро
Данила Медаковића ‒ гарни хотел
од школе пренамењен
у којој је моја вереница,
професорка светске књижевности,
предавала правопис и кореспонденцију,
а ја је, током наше четврт пролећа
и пола лета предбрачне везе,
замишљао, увек у другој сукњи,
како скрушен пред њом стојим
и говорим о Песои, Павезеу или Кавафију.

Стари назив хладовите улице Августа Цесарца –
којом сам, стрепећи да је већ звонило,
журно корачао да је на реку поведем –
остао је још само на пескираном стаклу
улазних врата зграде број 8
у којој је Жарко, пре него што се преселио
у Београд, у комуну код Ере у Лоле Рибара,
са родитељима на трећем спрату становао
а Давид и Раша долазили предвече
да преписују његове белешке са предавања
из светске књижевности.

Иза угла лево, када се Тиршовом иде,
из стана у улици Двадесетидруги октобар
Новица је пред крај живота
прерушен у тужног витеза излазио
да се са демонима бори,
погледом ми одобравао
што се правим да га не препознајем.

У Прве пруге број један
Милица је састављала
седмични распоред примања:
Александар, Данило, Борислав.
Оскара, са букетом иза леђа,
под изговором да има госте,
на вратима је одбила.
И да га има и да га нема
није подносила, писма је
у смедеревцу госпође Милетић
већ била спалила.

Прекопута, у Џона Кенедија седам,
адреса која се као Земун води,
а следећи улаз као Нови Београд,
Милош се болан са кревета
остацима дана, као некад
обичном јутру, смешио,
снове у сећања претварао
и сутрадан их Лари, студенткињи гитаре,
којој Злата ни смућкану кафу
није нудила, диктирао.

И Мирослав Мандић се у Земуну
био одомаћио, као да је у њему,
баш је Жарко тако рекао, одувек живео.
А и такав је он, са петсто села
Војводине се побратимио.
Шта не бих дао за један његов
сумрак уласка у село, за зору одласка.
Овако само плачем за њим,
за рукама што загрлише
и отпустише и нас и уметност.

Успео сам да се оженим у XX веку.
Брату први број Писма
са посветом украо, и искупио се:
да пишем преко туђих стихова – осмелио се.
Код Комадине зен будисте
будисту крошњара Тишму довео.
Милицу срео. Вујицу,
тешког за вољење, заволео.
У Подбари са Бором и Драганом
у реконструкцији перформанса Деи лечи
кроз педесете ‒ до Фанета
Ивице Фанчевића дотрчао – и наздравио му.

Пусти ме и слободан ћу бити, ко све није
у Земуну, на граници царстава,
пред улазом у карантин, или у њему завапио,
а ја у контумац, одакле ме избавише
родитељи моји, истим, Бежанијским путем
сањам да се вратим и отпочнем живот нови.